Dugo je trajala ova hibernacija

Ali ja sam se vratila u svet svog duha. Desilo mi se nešto jako čudno. U svom rađanju ja sam morala potpuno da prezrem staru sebe, da postanem neko sasvim drugi da bih se posle integrisala u jednu pravu celinu, trenutno stabilnu. Naizgled. Nadam se ovo stanje ce potrajati.

Nisu mi strani putevi čudni. Juče sam obožavala svoje unutrašnje demone, ali sam se oprostila sa njima i zagrlila jedan novi vrli svet.

Nije ni bitno što me niko ne razume. Meni će valjda jednog dana biti jasno. Jeste, ni meni stvari nisu jasne, ali sam naučila da dignem ruke od racionalizacije jer uvek navodi na sasvim pogrešne zaključke.

Ukratko: hoću da pišem. Možda moj srpski vise nije tako uglancan, ali neka, pisanje će ga vratiti u život.

I za početak, evo ga trag prošlosti. Crtež jedne tužne pevačice iz mojih prica. Billie Holiday, naravno, ja sam je crtala. To je moj novi stari talenat, zvaću ga vizuelne emocije i nesaradnja boja.

Žao mi je što ima watermark, ali ne želim da neko koristi moje crteže u svrhe koju ja nisam namenila. Ipak je to moj ctež i ja jedina mogu da odlučujem o njegovoj sudbini.

The End (to be continued)

Nema mesta za suze, ovde vise nema sirene, ona se pretvorila u nekog drugog. Sada je neko sasvim nov, ne tako stran, ali je svakako spremna za nove avanture u moru prica. Njen zivot sa Bronzanim decakom je rezultirao jednim novim decakom koji je pomerio svaku kosku u njenom telu. Ona vise nije tu, pisem u njeno ime ja, senka proslosti. Glumim uspesno, ali ovo je samo za oprostaj. Zatvaramo ovaj krug jer smo vec uveliko u nekom novom. The show goes on!

kako to sa dva srca?

U meni ima dva. Ne salim se. Jedno je staro, a drugo je novo. Cula sam ga vise puta kako odlucno kuca i suze su mi tekle od srece.

Oduvek sam htela da imam novo srce.

Disco Easter Egg

this is, of course, my creation

Srećna nam nova godina

Dakle... dosla je i ta 2006.g. u kojoj ću uskoro (za dva meseca) napuniti tačno trideset godina. Nemam nikakve krize i slično... da li sam ih već preživela ili ću ih imati u pedesetoj vreme će pokazati. Za sada je sve sjajno.

Aloha sa Malte

Ovde sija sunce. Toplo je :D
Samo sam htela da se upisem na kratko. Srecna sam ovde sa Bronzanim decakom.

Prosečan čovek

Statistika kaže da je prosek savršenstvo. Svako tera vodu na svoju vodenicu. Voda se razliva na sve strane, ali čovek se trudi... dok on dahće u trudovima navešćemo shvatanje Quetelet-a o prosečnom čoveku. Po njemu on tj. ona (prosečan čovek) je cilj prirode, ali zbog "ometanja" od strane mnoštva faktora tj. sitnih nezgoda on ne postoji (bar za sada, priroda se navodno uporno trudi). Odmah se pojavila nejasnoća. Da li je prosečan čovek muško ili žensko ili oba? Ometanje ili mnoštvo faktora koji presreću prirodu na toj liniji proseka su svi oni faktori sredine kojima se pojedinac u svom razvoju adaptira. Da li se ovo koncept prirode presreće sa evolucijom, koja je po Darwinu prirodan način.

Da li je cilj prirode zaista prosek? Ili je to čovekov cilj tj. sredstvo? Na stranu to što je arogantno sa tako puno autoriteta navoditi cilj prirode, uzmimo da je ovaj Quetelet-ov iskaz tačan. Kada to priroda ne uspeva u svom cilju? Stvorila je čoveka koji će aktivno raditi na sopstvenom uprosečavanju. Lukava je ta priroda! Prebacila je loptu na našu teritoriju i sada se mi bavimo njenim poslovima. Zaista, standardizacija je jedna od najkorisnijih tekovina savremenog društva. Bez nje ništa od ovoga što danas imamo ne bi bilo moguće.

Šta se dešava kada postignemo svoj ideal proseka? Da li se tu put čoveka završava? Da li ćemo tada postati neka druga kategorija? Naučna, na primer. Meni je ta koncepcija Vrlog novog sveta, kao svet pun ogledala. Jedan čovek za sve. Svi za jednog i jedan za sve!

Puno Vas sve pozdravlja Dolly!

very excited

Posle extenzivnih konsultacija sa koordinatorom mojih poslediplomskih studija odlučeno je da ću poslednji ispit polagati 12. novembra. Tananannaa... smeši mi se još jedna diploma. Mnogo volim diplome, šta da se radi. Mada stalno pričam kako ću da ih uramim i okačim na zid nisam to još nijednom uradila. Šteta, ima tu lepih komada :)

Nakon čitavih 30 minuta dubokog razmišljanja odlučila sam da za svoj završni rad pišem o multietničkoj radnoj sredini koja je realnost današnjih globalnih kompanija. Kako kultura utiče na menadžement teoriju i praksu... ne, više bacamo pogled na praksu i anketa je: ko je od vas fobičan?! Šalim se, više detalja o ovome kasnije.

Zaista, oduvek me je zanimao taj ljudski strah od nepoznatog, pa nije čudno da uzmem nešto o razlikama i njihovim posledicama za temu rada. Kada završim, moći ćete da poručite primerak za samo 1500 din, pošaljete mi e-mail i ja ću vam posalti broj računa na koji treba uplatiti keš... i tridesetak stranica sa istraživanjem, objašnjenjima i uputstvima kako da primenite u praksi će biti vaši.

Hvala na pažnji.

Blessed with Sleep

Kako spavate? Da li sanjate više na levo ili možda ipak malo više na desno? Da li ste savršeno centrirani? Da li u snu češće putujete automobilom, brodom, avionom, vozom, autobusom ili preferirate sopstveni pogon?

Kažu da je u snovima sve moguće, ali ja znam da je to čista laž. U mojoj mašti je sve moguće... a snovi? Oni su orkestrirani sa nekog višeg nivoa hijarhije u našim bićima. Kako uspostaviti dobre diplomatske odnose sa ovim moćnicima? Da li bi mogli nekako da preokrenemo stvari tako da oni rade za nas? A ne da od nas prave budale sa vremena na vreme...

To je pitanje koje vrtim u glavi svaki put kada napravim neku žestoku glupost. Uvek se pitam, zašto samoj sebi podmećem nogu, kakav plan ima moje Nesvesno kada mi ne da da uspem u svojim namerama. Molim za malo poverenja. Ako radim nešto, uložem snagu i napore u taj projekat, to znači da želim da budem uspešna, makar ga posle svojom voljom bacila u reku.

Razmišljam da napravim neku mašinu koja bi u kritičnim momentima odvajala upadice Nesvesnog. Međutim, ne postoje nikakvi dokazi o tome kako bi se ponašala naša svest tada. I tako...

moram da se pohvalim

Ponovo sam na kablovskom internetu. Sve svoje dugove prema državi redovno plaćam, može se reći da sam uzoran građanin.
Uživancija, već sam zaboravila kako je to lepo konektovati se na net bez zujanja modema...

Luda sam, kažu cigani iz Lasla Gala

I tako ja šetam, dobro, hodam brzinom vetra sa slušalicama na ušima. Lakše hvatam ritam uz muzičku podršku. Na početku ulice Lasla Gala kladila sam se sama sa sobom da ću je preći za pet minuta. Plan bih ispunila da se nije desilo sledeće...

Dok hodam, pomalo veselo skakućem i stižem do ćoška kod škole, postoji mali prolaz, neki stubovi i kućerak koji očigledno umakao rušenju u kom je neka prodavnica. Domišljati vlasnici su i onako skučen prolaz za pešake, širine manje od pola metra okitili svojim eksponatima, moraju da se reklamiraju. Kada sam stigla do ćoška, stvorila su se ni od kuda još dva prolaznika i nekako sam se provukla, ali nisam dobro procenila, cipelom sam zakačila nešto metalno što je štrčalo od eksponata na reklamnoj tabli. Nemam pojma šta bi to uopšte moglo biti, neka gvožđurija koju prvi put vidim, da budem iskrena, liči mi na srednjovekovne sprave za mučenje.

Srušila sam tablu sa eksponatima, koja je stajala pored motika i slično, sve uredno poređano po zidovima te kućice. Prošla sam, a onda je izašla neka žena da viče za mnom. Vidim psuje me, vratim se do nje i pitam u čemu je problem. Počne da mi drži predavanje o tome kako sam to nevaspitano srušila, a nisam ni podigla, nego nastavila svojim putem i krene da mi naređuje da podignem. Gledam onu tablu, mogla bih je lako podići, ali neću! Kažem joj: TUŽITE ME! Neću da podižem, to je Vaš posao. Krene opet predavanje o mom nevaspitanju koje prekidam, ne mogu da podnesem da me polupismeni seljaci uče manirima i pitam je da li su oni svesni da ometaju kretanje ljudi ulicom i pokažem joj koliko je smešno to što su potpuno blokirali i onako skučen prolaz, usput uz SM osmeh dodam i pitanje: da li Vi imate dozvolu za TO?

Tada iz radnje izleće neki deda i krene da viče i vređa. Pitam ga kako se usuđuje tako sa mnom da razgovara i naglo mu priđem bliže uz preteći pogled, koji je govorio: deda, udariću te ako laneš na mene još jednom! Onda krene još jednom priča o tome kako sam užasna osoba koja je namerno srušila njihov reklamni materijal, dižem ruke i kažem: DA, namerno sam srušila, a sada ću proći još deset puta i svaki put ću vam rušiti tablu!!! I tako odlazim, a oni mi govore da sam luda i da treba da idem kod doktora...

Ah, zaboravila sam još jedan interesantan detalj, sa prozorčića iznad, na spratu, javila neka plavuša pored koje je provirivala i glava malog dečaka. Oni su me psovali, plavuša je čak i pretila da će sići, nisam uhvatila reči, samo sam počela da se smejem. Zaista su pukli. Pomislila sam da su oni sami sebi kazna i nisam zvala inspekciju. Moj tata bi to uradio, ne bi ga mrzelo da čeka, ali ja sam žurila da gledam svoju seriju na TV. Eto... luda sam, šta da se radi :/

tamo je i On

Time keeps on slippin’, slippin’, slippin’
Into the future.
I want to fly like an eagle
To the sea
Fly like an eagle
Let my spirit carry me
I want to fly like an eagle
Till I’m free

Bronzana ljubav me zove.
Pustiću krik poput orla
ili poput gitare u njegovim rukama. U talasima ću doći... baš kako i dolikuje jednoj sireni. Ova jednačina više nije paralelna priča, ona je postala ukrštenica...

Fin neki svet...

Ponekad je "previše" suviše ubedljivo. Baraba, propalica, emotivnih i slično invalida ima i previše u ovom slatkom malom uvrnutom svetu. Kako to ljudi ne umeju da funkcionišu bez vređanja. Zašto je vređanje ljudima zabavno? Da li čini da se osećaju bolje, jače, osmišljeno...Suvišno je reći da ovakve stvari ne doživljavam baš nikad u svom svakodnevnom životu. Suvišno je isto tako pričati o tome kako mi to ne treba u životu... mislim na totalne anonimuse koji bez ikakvih inhibicija, opremljeni rođenom projekcijom sipaju uvrede na internet forumu. Znam da sam već iz istog razloga odlazila, ali ovaj put je nešto drugačije. Ova odluka će ostati... Zašto? Doživela sam da me ljudi koje sam na neki način upoznala vređaju, govore stvari za koje znaju da nisu istina, govore stvari za koje znaju da će me uvrediti... sa jednim ciljem: da me povrede. Da li će ih to učiniti srećnijim? Izgleda hoće. Da li će ih to učiniti snažnim u svojim očima? Da, da, stavite me na moje mesto, umažite me govnima da bi onda mogli ravnopravno da podelimo parče hleba.Meni je prosto dojadilo da me nepoznati ljudi vređaju. Dovoditi dalje sebe u takvu situaciju bi bio odraz moje gluposti. A ja ipak držim do toga da glupa nikako nisam. Ljudi kao većina na tom forumu će uvek one drugačije, one koje ne razumeju doživljavati kao opasnost, kao nešto loše i zlo. Nemam nikakve ambicije da dokazujem suprotno. Sigurna u sebe, ostavljam ih da se brljaju u brlogu bez mog začina. Neću čak ni čitati, neću nikada otvoriti forum, uopšte me ne zanima.

Divine touch

Vera je neznanje. Čovek koji ne zna veruje. Ljudska sposobnost da veruje je neograničena baš kao i neznanje. Logika je oružje nas boraca, suludih optimista. Ideja je putokaz. Putujemo u ciklusima. Seks između muškarca i žene je najviši čin stvaranja dostupan čoveku. On je gola istina o nama. Kada je čovek shvatio da seksom nastaju novi ljudi?

Stvaranje Ideje je mentalna onanija, seks čoveka samog sa sobom. Usled ograničenosti, izlovanosti i čisto fiktivnog karaktera Ideje često izrastaju u mentalne degenerike potpuno otuđene o svog originalnog smisla.

ružan san

Nije nikakva šala biti empata. Još jednom uviđam koliko pažljivo moram birati društvo.

Poslednjih dana sam provodila vreme na Politici forum.hr i tamo čitala sve i svašta. Na stranu što tamo kao i svuda možeš naći normalnog sveta, ipak su takve pojave u manjini, prosto su nadglasani od strane nekoliko likova zalutalih u prostoru i vremenu. Relekvije jednog prošlog vremena. Oduševljavalo me je na koji način komuniciraju, njihova arogancija, isključivost, odsustvo zdrave pameti, konstruktivnosti... Način na koji potpuno ozbiljni pričaju savršene besmislice kod mene izaziva napade smeha, ali i tuge... Sa jedne strane su potpuno nebitni i smešni, a sa druge takvi elementi predstavljaju opasnost. Jedan od tih ljudi čak otvoreno poziva na kriminalne radnje, on je huškač, a ima manire koje je verovatno pokupio od Titovih komunista. Totalitarizam živ i zdrav, na sreću u rukama jedne potpuno nebitne osobe. Ipak, on ima svoje sledbenike kao i svaka dominantna figura uvek će privući one subimisivne.

Modeli razmišljanja koje sam tamo našla su jedinstveni u svojoj gluposti i baš zbog toga izuzetno opasni. Osetila sam sve, bila sam i u njegovoj koži, osetila njegovu mržnju i krutost u isključivosti... osetila sam i jad progonjenih. Shvatila sam da je takvo okruženje nezdravo i da mi tamo nije mesto, napustila sam ih. Ali, sinoć sam ipak sanjala kako me proganjaju besni psi. Mene i moju porodicu su gonili neki entiteti. Bežali smo... a sve što sam želela je svojih nekoliko kvadrata u kojima ću mirno živeti svoj mali i nasmejani život.

Isto kao što ti ljudi grčevito drže otpatke neke fašističke propagande tako sam i ja grčevito u snu tražila ostatke normalnog života. Da li je moguće da mene i te ljude greje isto sunce? Kako su oni postali tako besni? Mene boli njihov gnev i gnoj. Oni odbijaju da sebi pomognu, oni ne znaju za bolje i tako su srećni. Pošto je pokušati njima pomoći isto kao i pokušati ubiti ih... jer oni su gnev, to je njihov jediniti identitet, digla sam ruke, otplivala u svoje more priča i sada su oni samo jedna noćna mora u okeanu moje sreće..