Vec deseti dan nema vetra. Sunce nemilosrdno przi i dane pokusavam da provedem sakriven u hladu jedra koje tuzno-opusteno visi na jarbolu. Daleko na horizontu, cini mi se da vidim oblake. Prema karti, oko mene bi trebalo da je samo nepregledna bekrajna voda. Dve godine i tri meseca unazad, sada su neprelazna barijera izmedju mene i bilo kakve civilizacije. Otisao sam u samovoljno izgnanstvo, cvrsto resen da zagrebem ispod povrsine svoje debele koze, ispresecane oziljcima koji zauvek stoje tu da me podsecaju. Da nikad ne zaboravim nijedan stub srama za koji sam privezan, bez glasa, tuznog pogleda zamucenog zovom nepoznatih daljina, primajuci udarce srecan sto cu i ovog puta biti dovoljno senzitivan da osetim bol. Patnja je snaznije osecanje od srece. Da li se secam srecnih tenutaka? Pamtim siroki beli osmeh na svom licu, ali to isto osecanje srece nikada ne mogu povratiti. Zagrebao sam po oziljcima i video sta radi nezaborav. Pokusavam da vidim koliko duboko Sunce, vetar i slana voda mogu da zagrebu. I u tom trenutku, kroz jednolicno sljapkanje vode o bokove mog brodica, probio se neki drugi zvuk. Oblaci koji su do pre nekoliko trenutka bili neraspoznatljiva pojava na horizontu, brzo su se priblizavali noseni tajnovitim strujama, poprimajuci oblik tajanstvenog ostrva obavijeg neprekidnim zelenilom. Da li je to moje pusto ostrvo? Ono za koje sam oduvek znao da postoji i pitao se koju bih muziku poneo sa sobom kad bih posao da ga nadjem. Ipak, kad god sam pokusao da zamislim svoje pusto ostrvo, video sam ga kao svoje utociste, kao mesto gde idem onda kad hocu da se sklonim od svih nedaca ovog sveta. Nasao sam ga potpuno nespreman. Nisam ovog puta imao sa sobom nikakvu muziku. U predivni zaliv iz snova, okruzen dugim isprepletinm zelenim granama drveca koje su u svojoj opustenosti dodirivale glatku povrsinu vode kao da ce ostati tako do kraja vremena, usao sam pokusavajuci da ne remetim velicanstevni drevni mir koji je, eto, svojom voljom, odlucio da mi se pokaze. Lotosovi cvetovi lenjo su se ljuljuskali na tihomreskajucoj tamnozelenoj vodi. Iz sume se cula pesma egzoticnih ptica kojima sam hteo da vidim boje. I onda, na sivom kamenu koji se postojano uzdizao uvis, ugledao sam nju. Ne. Prvo sam je cuo, pa tek onda ugledao. Sirena najmilija od svih sirena sedela je na kamenu, pevala pesmu ljubavi, nemarno sekuci kratkim pokretima repa vodu koja kao da je mirna ne zato sto je u zalivu, vec da bi se divila umilnoj melodiji, svesna velicine trenutka koji nije dat tek tako bilo kome. Kao hipnotisan, nisam znao da li gledam ili slusam. Tek, bio sam napet kao luk strele uperene u nevinu srnu nesvesnu tog pogleda. Pretvorio sam se u cula. Svaki deo tela treperio je i da sam zaista odapeta strela, sigurno bih promasio cilj krivudajuci vazduhom. Mila sirena gledala me je smirenim pogledom, kao da ce ovaj prizor ostati nepromenjen dok je vode i kamena. Koze bronzane od Sunca, nisam znao da li da skocim u vodu iz sada vec nepokretnog camca koji je i sam bio zatecen, i tako poremetim predivnu melodiju. Cak su i ptice slusale. Gledao sam tako, kao okamenjen. Gledala je i ona mene. Nilad nisam bio siguran da sirene postoje, ali sam cvrsto verovao. Nisam znao da cu je naci na svom pustom ostrvu. *** Da li je oduvek bila tu? Mora biti da i sirene veruju u svoje bronzane decake, pomislio sam...
1 comment:
Vec deseti dan nema vetra. Sunce nemilosrdno przi i dane pokusavam da provedem sakriven u hladu jedra koje tuzno-opusteno visi na jarbolu. Daleko na horizontu, cini mi se da vidim oblake. Prema karti, oko mene bi trebalo da je samo nepregledna bekrajna voda.
Dve godine i tri meseca unazad, sada su neprelazna barijera izmedju mene i bilo kakve civilizacije. Otisao sam u samovoljno izgnanstvo, cvrsto resen da zagrebem ispod povrsine svoje debele koze, ispresecane oziljcima koji zauvek stoje tu da me podsecaju. Da nikad ne zaboravim nijedan stub srama za koji sam privezan, bez glasa, tuznog pogleda zamucenog zovom nepoznatih daljina, primajuci udarce srecan sto cu i ovog puta biti dovoljno senzitivan da osetim bol. Patnja je snaznije osecanje od srece. Da li se secam srecnih tenutaka? Pamtim siroki beli osmeh na svom licu, ali to isto osecanje srece nikada ne mogu povratiti. Zagrebao sam po oziljcima i video sta radi nezaborav. Pokusavam da vidim koliko duboko Sunce, vetar i slana voda mogu da zagrebu.
I u tom trenutku, kroz jednolicno sljapkanje vode o bokove mog brodica, probio se neki drugi zvuk. Oblaci koji su do pre nekoliko trenutka bili neraspoznatljiva pojava na horizontu, brzo su se priblizavali noseni tajnovitim strujama, poprimajuci oblik tajanstvenog ostrva obavijeg neprekidnim zelenilom. Da li je to moje pusto ostrvo? Ono za koje sam oduvek znao da postoji i pitao se koju bih muziku poneo sa sobom kad bih posao da ga nadjem. Ipak, kad god sam pokusao da zamislim svoje pusto ostrvo, video sam ga kao svoje utociste, kao mesto gde idem onda kad hocu da se sklonim od svih nedaca ovog sveta.
Nasao sam ga potpuno nespreman. Nisam ovog puta imao sa sobom nikakvu muziku. U predivni zaliv iz snova, okruzen dugim isprepletinm zelenim granama drveca koje su u svojoj opustenosti dodirivale glatku povrsinu vode kao da ce ostati tako do kraja vremena, usao sam pokusavajuci da ne remetim velicanstevni drevni mir koji je, eto, svojom voljom, odlucio da mi se pokaze. Lotosovi cvetovi lenjo su se ljuljuskali na tihomreskajucoj tamnozelenoj vodi. Iz sume se cula pesma egzoticnih ptica kojima sam hteo da vidim boje. I onda, na sivom kamenu koji se postojano uzdizao uvis, ugledao sam nju. Ne. Prvo sam je cuo, pa tek onda ugledao. Sirena najmilija od svih sirena sedela je na kamenu, pevala pesmu ljubavi, nemarno sekuci kratkim pokretima repa vodu koja kao da je mirna ne zato sto je u zalivu, vec da bi se divila umilnoj melodiji, svesna velicine trenutka koji nije dat tek tako bilo kome. Kao hipnotisan, nisam znao da li gledam ili slusam. Tek, bio sam napet kao luk strele uperene u nevinu srnu nesvesnu tog pogleda. Pretvorio sam se u cula. Svaki deo tela treperio je i da sam zaista odapeta strela, sigurno bih promasio cilj krivudajuci vazduhom.
Mila sirena gledala me je smirenim pogledom, kao da ce ovaj prizor ostati nepromenjen dok je vode i kamena. Koze bronzane od Sunca, nisam znao da li da skocim u vodu iz sada vec nepokretnog camca koji je i sam bio zatecen, i tako poremetim predivnu melodiju. Cak su i ptice slusale. Gledao sam tako, kao okamenjen. Gledala je i ona mene.
Nilad nisam bio siguran da sirene postoje, ali sam cvrsto verovao. Nisam znao da cu je naci na svom pustom ostrvu.
***
Da li je oduvek bila tu? Mora biti da i sirene veruju u svoje bronzane decake, pomislio sam...
Post a Comment