Sedela je u senci drveta, ugodno uvaljena u stolicu na terasi, noge podignute na ogradu terase, haljinu joj je dodirivao vetar povremeno i pomerao po svojoj želji. Sve je prepušteno slučaju. Čitala je Zlatnu granu, a povremeno bacala pogled na pauka koji je šetao po svojoj mreži. Baš se nešto unela u priču o simpatičkoj magiji i koliko je ona duboko ukorenjena u našu svest, kako principi koji važe za primitivnog čoveka nisu izgubili značaj ni danas kada joj je pogled pao na granu tačno u nivou njenih očijiu.
Kamuflirano zelenilom drveta visio je niz zelenih perlica samo za nijansu drugačije od one lišća. Bile su to ogrlica i narukvica spojene u jedan niz. Koliko joj je poznato to drvo ne nosi nikakav plod, a pogotovo ne tako namerno i očigledno proizveden od strane ljudske ruke.
Grana je progovorila. Bio je to trag koji je valjalo pratiti. Ovaj prizor je bio nešto što je dotaklo njeno srce i u momentu izbacilo iz mreže pauka ljubimca. Da li slučajnosti postoje? Da li je scena ispred njenog nosa bila odgovor? Dobila je glas od gore. Ne, ništa nije slučajno i više ne postavljaj tako glupa pitanja, imam pametnija posla nego da se bavim tvojim gotovo adolescentskim preturanjima po mojim filmovima. Ah, naš režiser uvek misli na sve. Da li se ovde priča zaustavlja? Dobila je odgovor na davno postavljeno pitanje i primer za ono o čemu sa čitala. Da li je to sve?
Ovaj momenat je bio previše poseban da ga tek tako ispusti. Uzela je foto aparat, ovekovečila žrtvu na grani, ali nije to bilo dosta. Odlučila je da nacrta svoj doživljaj jer fotografija ne nosi one emocije koje su mnogo značajnije u čitavoj slici. U redu, uradila je i to. Šta sada? Ispričala je svim svojim prijateljima teorije vezane za viseće perlice. Gledali su je sa puno simpatija dok je tako puna entuzijazma objašnjavala kako je našla pravu pravcatu ljubavnu dramu tik ispod svog nosa. Niko nije delio njeno oduševljenje, niko nije razumeo koliko paralela vuče u srž stvari ovaj detalj(?) svakodnevnog života. Pa sada, ako ćemo iskreno, nije ni ona sama prožimala celu istinu, ali ju je naslućivala. Osećala je da tu leži nešto više.
Odlučila je da još jednom obuče svoje detektivske cipele i krene za tragom. Prema poziciji perlica na grani moglo se pretpostaviti da je bačena sa gornjih spratova. Ostala su joj dva sprata iznad nje u istoj vertikali. Bacač je svakako bila devojka koja je nakon bolnog raskida odlučila da se reši nečeg što ju je povezivalo sa krvnikom. Bio je to obred čišćenja. Bilo joj poznato da je devojka ostavljena, razočarana. Da je bilo drugačije ne bi se na taj način lišavala predmeta, niti bi je njihovo prisustvo toliko peklo. Prema dizajnu perlica zaključila je da devojka pripada populaciji između 20 i 25 godina. Da li je bilo teško doći do identiteta te osobe? Ne. Ali kako će ona ući u razgovor sa tom devojkom? Bio je to najveći izazov. Kako da navede nepoznatu da joj se poveri? Povređena devojka je više nego spremna da priča o svom bolu, pretpostavljala je. Samo treba stvoriti povoljne uslove za ovu akciju. Setila se dedice sa četvrtog sprata, uvek tako pričljiv penzioner, poznaje je od malena, da li će on imati poverenja da joj prepusti posao skupljanja novca od stanara za zajedničke troškove i tako joj omogu'i ulaznicu za kucanje na vrata nepoznate devojke? Mogla bi se predstaviti i objasniti zašto to ona sada radi umesto ljubaznog komšije i raspričati sa devojkom.
Pustila je da čitava stvar prenoći. U krevetu se prevrtala i smišljala razne scenarije te pustolovine. Ujutro se naoružana svim mogućim izgovorima i idejama zaletela pravo na vrata gospodina Penzionera sa četvrtog sprata. Objasnila mu je situaciju, rekla mu da ne može da spava dok ne reši tu misteriju i da joj je sve to bačeno sa nekim ciljem u lice.
Dao joj je sve potrebne materijale za tu akciju, spiskove, sveske i novčanik. Sada je išla službeno od vrata do vrata i skupljala novac za novu pumpu za vodu koja će leti omogućiti bolje vodosnabdevanje stanara na gornjim spratovima. Stigla je i do njenih vrata. Otvorila joj je mrzovoljno, očigledno ju je prekinula u sesiji oplakivanja. Na sreću, imala je problema oko nalaženja novčanika i pustila ju je unutra odakle je mnogo lakše mogla da započne razgovor. Suptilnim istraživačkim tehnikama uspela je da je odobrovolji i otvori za svoje opipavanje terena. Lagano su klizile iz teme u temu i razgovor je tekao unapred osmišljenim pravcem. Plan je osnova uspeha, a Bog zna da je sve puteve ona unapred predvidela tako da je odvedu ka cilju. Došle su nekako i do njenog problema. Priča nije ništa novo. Istorija poznaje previše takvih slučajeva prekinutih ljubavnih priča. On je našao drugu. Tragedija možda mala za svet, ali velika za ovu devojku nateklih očiju od plača. Pričala je o izgubljenoj ljubavi zamišljena negde između prošlosti i budućnosti, pogled joj se mutio i gubio. Detektivka je osetila probijanje večne svetlosti u njenoj sintaksi i polako je ulazila u šablon. Videlo se da mrzi sebe što podseća na junakinju iz neke petparačke priče. Odjednom je stala. Ova pauza je trajala samo 2 sekunde, ali promena koja je nakon toga usledila bila je nezaustavljiva i veoma upečatljiva. Sve što je posle toga rekla prevedeno na jezik emocija je upravo ovo: moje oči su kamen, moje srce se osušilo.
Posle ovog razgovora detektivka se vratila kući i plakala sa glavom zabijenom u jastucima svog omiljenog kreveta. Vrištala je u sebi. Bila je svedok smrti jedne duše. Zašto ona nije mogla ništa učiniti da to zaustavi? Zašto je bila tako samoživa, opsednuta svojom istinom? Umesto da pomaže ovoj devojci ona je tražila svoju priču. Zar ona nije najgori negativac od svih? Ona je znala sve, a opet je ćutala i tražila samo ono što je njoj lično trebalo.
Ovo je bio samo jedan nivo njene vrišteće agonije. Drugi je njen ciklični bol u grudima. Ona je milion puta bila povređena, ali nikada nije izgubila svoje oči, svoje srce. Ona živi ista onakva kako i milion puta ranije. Ona je ista kao ono malo dete na slici od pre 25 godina. Kada će njen bol stati? Devojka sa sedmog sprata je naučila svoje životne lekcije, a šta je ona još to trebala da nauči?
Nije znala.
Da li je ona Dorijan Grej? Gde je bila njena slika? Da li je ona novi i poboljšani model Dorijana Greja koji se stalno samoregeneriše i zauvek zadržava svežinu i lepotu deteta?
Koliko puno pitanja... ponovo. A još juče je mislila da ima neke odgovore. Raspršili su se kao i sve ostale misli u njenoj svesti. Mora kupiti diktafon.
Gliste na kiši... kuda one idu?
Kamuflirano zelenilom drveta visio je niz zelenih perlica samo za nijansu drugačije od one lišća. Bile su to ogrlica i narukvica spojene u jedan niz. Koliko joj je poznato to drvo ne nosi nikakav plod, a pogotovo ne tako namerno i očigledno proizveden od strane ljudske ruke.
Grana je progovorila. Bio je to trag koji je valjalo pratiti. Ovaj prizor je bio nešto što je dotaklo njeno srce i u momentu izbacilo iz mreže pauka ljubimca. Da li slučajnosti postoje? Da li je scena ispred njenog nosa bila odgovor? Dobila je glas od gore. Ne, ništa nije slučajno i više ne postavljaj tako glupa pitanja, imam pametnija posla nego da se bavim tvojim gotovo adolescentskim preturanjima po mojim filmovima. Ah, naš režiser uvek misli na sve. Da li se ovde priča zaustavlja? Dobila je odgovor na davno postavljeno pitanje i primer za ono o čemu sa čitala. Da li je to sve?
Ovaj momenat je bio previše poseban da ga tek tako ispusti. Uzela je foto aparat, ovekovečila žrtvu na grani, ali nije to bilo dosta. Odlučila je da nacrta svoj doživljaj jer fotografija ne nosi one emocije koje su mnogo značajnije u čitavoj slici. U redu, uradila je i to. Šta sada? Ispričala je svim svojim prijateljima teorije vezane za viseće perlice. Gledali su je sa puno simpatija dok je tako puna entuzijazma objašnjavala kako je našla pravu pravcatu ljubavnu dramu tik ispod svog nosa. Niko nije delio njeno oduševljenje, niko nije razumeo koliko paralela vuče u srž stvari ovaj detalj(?) svakodnevnog života. Pa sada, ako ćemo iskreno, nije ni ona sama prožimala celu istinu, ali ju je naslućivala. Osećala je da tu leži nešto više.
Odlučila je da još jednom obuče svoje detektivske cipele i krene za tragom. Prema poziciji perlica na grani moglo se pretpostaviti da je bačena sa gornjih spratova. Ostala su joj dva sprata iznad nje u istoj vertikali. Bacač je svakako bila devojka koja je nakon bolnog raskida odlučila da se reši nečeg što ju je povezivalo sa krvnikom. Bio je to obred čišćenja. Bilo joj poznato da je devojka ostavljena, razočarana. Da je bilo drugačije ne bi se na taj način lišavala predmeta, niti bi je njihovo prisustvo toliko peklo. Prema dizajnu perlica zaključila je da devojka pripada populaciji između 20 i 25 godina. Da li je bilo teško doći do identiteta te osobe? Ne. Ali kako će ona ući u razgovor sa tom devojkom? Bio je to najveći izazov. Kako da navede nepoznatu da joj se poveri? Povređena devojka je više nego spremna da priča o svom bolu, pretpostavljala je. Samo treba stvoriti povoljne uslove za ovu akciju. Setila se dedice sa četvrtog sprata, uvek tako pričljiv penzioner, poznaje je od malena, da li će on imati poverenja da joj prepusti posao skupljanja novca od stanara za zajedničke troškove i tako joj omogu'i ulaznicu za kucanje na vrata nepoznate devojke? Mogla bi se predstaviti i objasniti zašto to ona sada radi umesto ljubaznog komšije i raspričati sa devojkom.
Pustila je da čitava stvar prenoći. U krevetu se prevrtala i smišljala razne scenarije te pustolovine. Ujutro se naoružana svim mogućim izgovorima i idejama zaletela pravo na vrata gospodina Penzionera sa četvrtog sprata. Objasnila mu je situaciju, rekla mu da ne može da spava dok ne reši tu misteriju i da joj je sve to bačeno sa nekim ciljem u lice.
Dao joj je sve potrebne materijale za tu akciju, spiskove, sveske i novčanik. Sada je išla službeno od vrata do vrata i skupljala novac za novu pumpu za vodu koja će leti omogućiti bolje vodosnabdevanje stanara na gornjim spratovima. Stigla je i do njenih vrata. Otvorila joj je mrzovoljno, očigledno ju je prekinula u sesiji oplakivanja. Na sreću, imala je problema oko nalaženja novčanika i pustila ju je unutra odakle je mnogo lakše mogla da započne razgovor. Suptilnim istraživačkim tehnikama uspela je da je odobrovolji i otvori za svoje opipavanje terena. Lagano su klizile iz teme u temu i razgovor je tekao unapred osmišljenim pravcem. Plan je osnova uspeha, a Bog zna da je sve puteve ona unapred predvidela tako da je odvedu ka cilju. Došle su nekako i do njenog problema. Priča nije ništa novo. Istorija poznaje previše takvih slučajeva prekinutih ljubavnih priča. On je našao drugu. Tragedija možda mala za svet, ali velika za ovu devojku nateklih očiju od plača. Pričala je o izgubljenoj ljubavi zamišljena negde između prošlosti i budućnosti, pogled joj se mutio i gubio. Detektivka je osetila probijanje večne svetlosti u njenoj sintaksi i polako je ulazila u šablon. Videlo se da mrzi sebe što podseća na junakinju iz neke petparačke priče. Odjednom je stala. Ova pauza je trajala samo 2 sekunde, ali promena koja je nakon toga usledila bila je nezaustavljiva i veoma upečatljiva. Sve što je posle toga rekla prevedeno na jezik emocija je upravo ovo: moje oči su kamen, moje srce se osušilo.
Posle ovog razgovora detektivka se vratila kući i plakala sa glavom zabijenom u jastucima svog omiljenog kreveta. Vrištala je u sebi. Bila je svedok smrti jedne duše. Zašto ona nije mogla ništa učiniti da to zaustavi? Zašto je bila tako samoživa, opsednuta svojom istinom? Umesto da pomaže ovoj devojci ona je tražila svoju priču. Zar ona nije najgori negativac od svih? Ona je znala sve, a opet je ćutala i tražila samo ono što je njoj lično trebalo.
Ovo je bio samo jedan nivo njene vrišteće agonije. Drugi je njen ciklični bol u grudima. Ona je milion puta bila povređena, ali nikada nije izgubila svoje oči, svoje srce. Ona živi ista onakva kako i milion puta ranije. Ona je ista kao ono malo dete na slici od pre 25 godina. Kada će njen bol stati? Devojka sa sedmog sprata je naučila svoje životne lekcije, a šta je ona još to trebala da nauči?
Nije znala.
Da li je ona Dorijan Grej? Gde je bila njena slika? Da li je ona novi i poboljšani model Dorijana Greja koji se stalno samoregeneriše i zauvek zadržava svežinu i lepotu deteta?
Koliko puno pitanja... ponovo. A još juče je mislila da ima neke odgovore. Raspršili su se kao i sve ostale misli u njenoj svesti. Mora kupiti diktafon.
Gliste na kiši... kuda one idu?
1 comment:
PROKLETSTVO VALHALE
Zene uzjahase konje i odose, sest njih na jug, a sest na sever
TOG JUTRA, IZNAD TELECEG RTA, padale je kisa kljucale krvi. Na imanju Grude nozevi, sekira i koplja borila su se za svoj racun, a neki su primetili i gavrane s kljunovima i kandzama od gvozda.
Hali Svejn, sin Torstajna Crvenog, sina Olafa Belog, sina Ingjalda, sina Helge i Tora, kceri Sigurda Zmije u Oku, sina Ragnara Suknene Caksire, mislio je da ce se s grupom Gretira, sinom Aide Dubokomislece, kci Katila Spljostenog Nosa, sina Bjorna Bunda, susresti na imanju Bujica.
Tako se i desilo. Prvo su preko recice Honival, Sadulnol i Harold Lepokosi izmenjali duga koplja. Konj pod Sadulnolom je pao, smrtno pogodjen, a njegovo koplje Harolda Lepokosog prikovalo za zemlju proburazvisi mu stomak. Uzalud je skupljao rasuta creva. Umirao je citav dan u strasnim mukama.
Sjahali su i zagazili u Honival. Susreli su se na gazu u sredini reke gde je voda bila do kolena. O bici koja je zatim usledila pevale su se pesme godinama posle. No, Hali Svejn je malo toga video. U prvom dodiru s Gretirom, dobio je snazan udarac kratkim macem u predelu leve strane grudi i odmah je pao izgubivsi svest.
* * *
Kada se Hali Svejn probudio, bila je noc, lezao je na mekim prekrivacima u ogromnoj, raskosnoj dvorani. Oko njega su bile device odevene u prozirne velove. Zvale su se Hilda, Sangrida, Svipula, Hjotr i Mula. Dvorana je bila puna ponosnih junaka, a u procelju bogato postavljene trpeze sedeo je nepoznati kralj. Sretan sto je ziv, Hali Svejn se prikljucuje gozbi. Jede, pije i peva drevne pesme citave noci.
U zoru, nepoznati kralj ih poneseno poziva u poslednji boj. Niko nije odbio. Nije ni Hali Svejn, iako nije ni znao protiv koga se bori. Nije imao vremena da razmislja, jer - neprijatelj je vec bio pred vratima dvora.
* * *
Borba je trajala citav dan i tek predvece umornog Hali Svejna jedno koplje pogodilo je u grudi. Pao je, umiruci, no sretan sto na vecni pocinak odlazi kao ponosni ratnik koji je umro na bojnom polju.
* * *
Kada se Hali Svejn probudio, bila je noc, lezao je na mekim prekrivacima u ogromnoj raskosnoj dvorani. Sve je bilo isto kao i prethodne noci. Pomalo zbunjen sto je preziveo onaj strasni udarac kopljem - cak ni tragovi rane nisu ostali! - on se, sretan, opet pridruzi slavlju. No, u zoru je opet morao u boj. Pa neka, mislio je Hali Svejn, ove dve noci vrede da za njih covek umre.
* * *
Borba je trajala citav dan i tek predvece umornog Hali Svejna jedno koplje pogodilo je u grudi. Pao je, umiruci, no sretan sto na vecni pocinak odlazi kao ponosni ratnik koji je umro na bojnom polju.
* * *
Kada se Hali Svejn probudio u istoj dvorani, ziv i zdrav, s uzasom je shvatio da se nalazi na dvoru boga Odina. da je dospeo u Valhalu odabran na bojnom polju od device Valkira, i da ce vecno umirati svaki dan proboden istim kopljem, istog ratnika...
Sve dok petao ne najavi Ragnarok, Sumrak Bogova, kada ce i on biti slobodan da umre. A kada ce to biti nije znano ni bogovima.
Post a Comment