Zima je, pao je sneg. Nije bio prvi sneg. Više puta je nebo pokušalo da nas zaveje ove godine, ali bez puno uspeha. Čitava avantura bi se rešavala sa gomilom blata. Sada je sve bilo belo, oči bi me zabolele svaki put kada pokušam da se suočim sa njim. Čekala sam veče da se divim njegovom kristalnom sjaju. Ovo nemaštovito ulično osvetljenje, postavljeno za vreme nekog srećnog neokomunizma, dobrog za sve osim slobodne umove, je bilo romantično samo zavejano. Sneg bi pravio neke slatke šubarice na tim usamljenim kolcima i poneka voda u pokretu bi se zaledila i činila da izgleda kao da je vreme stalo.
Kako je lep novi sneg, neukaljan tragovima civilacije sinonima zagađenja. Čovek je morao da ostavi tragove jer bi na taj način prevazilazio svoju ograničenost i bespomoćnost u rukamam prirode.
Samo kada padne sneg jasno vidim tragove kretanja, tada znam da postoji još ljudi. Nikada ih ne vidim, ali osećam njihovu prisutnost ponekad kada tišina postane previše bučna. Čula se neka buka iz druge prostorije. Sedela je leđima okrenuta prozoru i zamišljala belinu, ucrtavala srećne zimske scene dece koja se sankaju i grudvaju sa unutrašnje strane svojih kapaka. Otvorila je oči i krenula. Nije razmišljala, sve u njoj je bilo belo, ona je postala pahuljica. Došla sam do telefona koji sam prepoznala kao izvor buke, ali kada sam podigla slušalicu čula sam samo telefonski signal. Da li je telefon upravo prestao da zvoni ili se to desilo pre nekoliko sati, izgubila sam osećaj za vreme.
Osetila sam snažnu želju da sa nekim podelim reč. Gledala u telefon i nisam mogla da se setim baš nikog koga bih pozvala. Možda sam sebična i ne želim da delim ove lepe trenutke. Možda je samo bio trenutak slabosti, licemerje koje sam naučila da bih bila društveno prihvatljiva, nekada davno kada je društvo postojalo. Sada više nema potrebe za pretvaranjem. Svaki čovek je za sebe, izolovan. Ne postoji dodir, niti kontakt.
Danas je 12. decembar 2025.g. kažnjivo je tražiti fizičku bliskost sa drugim ljudima.
Slika je zamenila stvarnost, nule i jedinice su izbrisale nijanse. Društvo površnosti i forme je otišlo u fabričku identičnost. Svi ljudi su bili isti, nije bilo svrhe upoznavati se. Kao rezultat takvog nametnutog okvira pojavile su se neke nove do tada nepoznate sile među ljudima koje su ih terale da se napadju, grizu i čupaju te veštačke delove mesa i odeće. Zato su svi živeli u svom malom zatvoru. Internet i telekomunikacije su bile veza između ljudi zatvorenih u svojih 50 kvadrata i mašina koje su radile sve. Ovo je bila poslednja generacija ljudi.
Fizički kontakt nije moguć jer agresiju koja se tada javlja kod ljudi nije moguće kontrolisati. Mnogi su naučnici upozoravali na opasnosti tržišne ekonomije, ali niko nije ni sanjao da će do ovoga doći, potpune metamorfoze čoveka u robu i to svesno. Ljudi su želeli da se uklope i prilagode.
Odavno je kloniranje odbačeno kao mogućnost za nastavak vrste. Naučnici su shvatili da postoji nešto što im stalno izmiče, neki sastojak koji ne mogu da proizvedu svojom sofisticiranom opremom. Taj sastojak je život. Ali više nikog nije zabrinjavala činjenica da ljudski rod izumire. Čovek nikad nije našao produktivan način da iskoristi ovaj zemaljski život. Da li će život pretrpeti veliku štetu našim nestajanjem? Priroda kao vrhunska sila urotila se protiv čoveka još u prošlom veku kada je čovek odlučio da odseče granu na kojoj sedi. On nikada nije razumeo da je deo prirode i da postoji tanana veza među svim živim bićima.
Odbacio je prirodu i počeo da obožava mašine i sve drugo suprotno njoj. Više je voleo fotografiju od života. Postojao je određeni način ponašanja, komunikacije, oblačenja, neke fizičke karakteristike koje su postale imperativ. Razvoj plastične hirurgije i genetskog inžinjeringa, isprva opravdavan humanim razlozima, a potom nekim kompleksima i psihičkim traumama doveo je masovne potrošnje ovih medicinskih usluga. U roku od pedeset godina svi su ličili jedni na druge. Ono što se krilo u njihovoj težnji ka savršenstvu ili bar onom što su tada smatrali savršenim je sterilizacija, homogenizacija. Jedini znak raspoznavanja je bio broj ili bar kod koji su svi nosili kao modni detalj na identičnoj odeći. Svako je mogao da sam dizajnira svoj kod, ali kako su neki bili uspešniji u tome drugi su ih odmah kopirali, pa se nekako dešavalo da svi imaju isti detalj zbog gustine naseljenosti i razvoja tehnologije.
Moji roditelji su slepi. Oni nisu videli da sam drugačija, nikad me nisu poslali na operaciju. Izgledam onako kao ja, a ne kao svi oni drugi. Nikad nisam pomislila da nešto nije u redu sa mnom, ali u vreme pre izolacije niko nije hteo da me pogleda ili da priča sa mnom. Izbegavali su me. Niko nije bio moj prijatelj, nikad me momak nije poljubio. O meni čak nisu ni pričali... nisam postojala u njihovom svetu. Oduvek sam živela ovako, pa me ovo novo stanje uvedeno pre 15 godina nije pogodilo. Moj život se prosto nastavio.
Imam 53 godine i nikad me niko nije video. Što se tiče sveta u kojem egzistiram nikada nisam postojala. U globalnoj matičnoj evidenciji postojim kao broj, sebi sam dala ime Stela na svoj deveti rođendan. Tada sam shvatila da će mi zvezde ostati jedine prijateljice. One su me uvek gledale, pričala sam sa njima, tako daleko jedna od druge u beskonačnom prostoru i vremenu, a opet tako blizu iz moje perspektive.
Pao je mrak i ja sam se namestila u svoju večernju fotelju pored severnog prozora moje sobe. Gledala sam sneg pod sjajem zvezda, jer još nisu bila upaljena ulična svetla. Odjednom sam poželela da ostavim svoj trag u snegu, na toj savršeno beloj, netaknutoj površini. Pažljivo sam pregledala ulicu, nije bilo nikakvog kretanja i učinilo mi se sigurnim, niko me neće primetiti.
Iskrala sam se tiho sa svog tornja i počela da upadam u dubok sneg. Gledala u nebo i vikala prijateljicama ... SELENAAA, SELEEEENAAAAA... pravila sam grudve, bacala ih u vis i gledala ih kako padaju natrag u sneg. Prah Prahu. Počela su da se pale neka svetla, isprva nisam primetila ništa neobično, ali je ubrzo jedan snop svetlo zelene boje bio uperen direktno u mene i onda mi je bilo jasno. Jedan od satelita postavljen iznad grada uočio je neobična kretanja i snimio me. Preterala sam u svojoj radosti, zanela se, ali nije me to brinulo zbog mog iskustva sa ljudskim pogledima. Ako me je mašina uočila neće i ljudi, oni me prosto ne razaznaju kao drugo ljudsko biće jer nisam ono što očekuju da vide.
Vratila sam se u svoj stan, presvukla, okupala i taman sam htela da odem na spavanje kada sam čula glas mašine: you have got mail/imate poštu. Uzbuđena ovim vestima otrčala sam do sobe za komunikaciju i okrila 5892 poruke u svom poštanskom sandučetu i stalno su pristizale nove. Pročitala sam ih sve redom. Sadržaj je bio identičan kod svih 7236 koje sam dobila te večeri, ali sam svaku pročitala sa jednakim zadovoljstvom. TV stanice iz celog sveta su emitovale moj mali ples pod zvezdama.
Moj san se ispunio, zaista sam postala zvezda, ceo svet je u roku od pet minuta znao za mene. Nisam očekivala ovakav razvoj događaja. Šta su mi pisali?
«Ko si ti? Zašto si bila u snegu? Kako to da imaš crvenu kosu? Da li si ti biće sa druge planete?»
Državna bezbednost je uspostavila direktnu video konferenciju sa mnom, ali su ubrzo nakon što su ustanovili da nisam ET, prebacili moj slučaj na automat državnog neuropsihijatra. Uredno sam odgovarala na pitanja. Oni slušaju po određenom automatizmu svaku petu reč jer je onaj prostor u formularu koji popunjava ispitanik prilagođen standardnom ljudskom govoru po kom se računa samo ova reč, a ostale su čista kozmetika.
Postojali su tačno definisani svi mogući odgovori ispitanika, ali pošto su moji bili nešto drugo, odnosno, davala sam samo odgovore koje automat nije bio u stanju da prepozna na kraju je obrisao moju izjavu jer je po njegovom programu ona nije postojala.
Ovo je kako sam kasnije saznala bila srećna okolnost jer bi me u slučaju da su me locirali kao potencijalnu opasnost za globalnu sigurnost i mir poslali na neki od instituta za brisanje memorije. Tamo iznova programiraju ljude koji imaju neki mentalni poremećaj. Više niko ne troši vreme na lečenje, oni prosto obrišu ono što je problematično i samo stave nov i zdrav program. Ovu tehnologiju programiranja ljudskog nervnog sistema su razvili nakon što se pojavila sofisticirana verzija kompjuterskih virusa koji su preko slike na monitoru, preko očiju i centralnog nervnog sistema napadali čitav organizam.
i ovo će se nastaviti...
Kako je lep novi sneg, neukaljan tragovima civilacije sinonima zagađenja. Čovek je morao da ostavi tragove jer bi na taj način prevazilazio svoju ograničenost i bespomoćnost u rukamam prirode.
Samo kada padne sneg jasno vidim tragove kretanja, tada znam da postoji još ljudi. Nikada ih ne vidim, ali osećam njihovu prisutnost ponekad kada tišina postane previše bučna. Čula se neka buka iz druge prostorije. Sedela je leđima okrenuta prozoru i zamišljala belinu, ucrtavala srećne zimske scene dece koja se sankaju i grudvaju sa unutrašnje strane svojih kapaka. Otvorila je oči i krenula. Nije razmišljala, sve u njoj je bilo belo, ona je postala pahuljica. Došla sam do telefona koji sam prepoznala kao izvor buke, ali kada sam podigla slušalicu čula sam samo telefonski signal. Da li je telefon upravo prestao da zvoni ili se to desilo pre nekoliko sati, izgubila sam osećaj za vreme.
Osetila sam snažnu želju da sa nekim podelim reč. Gledala u telefon i nisam mogla da se setim baš nikog koga bih pozvala. Možda sam sebična i ne želim da delim ove lepe trenutke. Možda je samo bio trenutak slabosti, licemerje koje sam naučila da bih bila društveno prihvatljiva, nekada davno kada je društvo postojalo. Sada više nema potrebe za pretvaranjem. Svaki čovek je za sebe, izolovan. Ne postoji dodir, niti kontakt.
Danas je 12. decembar 2025.g. kažnjivo je tražiti fizičku bliskost sa drugim ljudima.
Slika je zamenila stvarnost, nule i jedinice su izbrisale nijanse. Društvo površnosti i forme je otišlo u fabričku identičnost. Svi ljudi su bili isti, nije bilo svrhe upoznavati se. Kao rezultat takvog nametnutog okvira pojavile su se neke nove do tada nepoznate sile među ljudima koje su ih terale da se napadju, grizu i čupaju te veštačke delove mesa i odeće. Zato su svi živeli u svom malom zatvoru. Internet i telekomunikacije su bile veza između ljudi zatvorenih u svojih 50 kvadrata i mašina koje su radile sve. Ovo je bila poslednja generacija ljudi.
Fizički kontakt nije moguć jer agresiju koja se tada javlja kod ljudi nije moguće kontrolisati. Mnogi su naučnici upozoravali na opasnosti tržišne ekonomije, ali niko nije ni sanjao da će do ovoga doći, potpune metamorfoze čoveka u robu i to svesno. Ljudi su želeli da se uklope i prilagode.
Odavno je kloniranje odbačeno kao mogućnost za nastavak vrste. Naučnici su shvatili da postoji nešto što im stalno izmiče, neki sastojak koji ne mogu da proizvedu svojom sofisticiranom opremom. Taj sastojak je život. Ali više nikog nije zabrinjavala činjenica da ljudski rod izumire. Čovek nikad nije našao produktivan način da iskoristi ovaj zemaljski život. Da li će život pretrpeti veliku štetu našim nestajanjem? Priroda kao vrhunska sila urotila se protiv čoveka još u prošlom veku kada je čovek odlučio da odseče granu na kojoj sedi. On nikada nije razumeo da je deo prirode i da postoji tanana veza među svim živim bićima.
Odbacio je prirodu i počeo da obožava mašine i sve drugo suprotno njoj. Više je voleo fotografiju od života. Postojao je određeni način ponašanja, komunikacije, oblačenja, neke fizičke karakteristike koje su postale imperativ. Razvoj plastične hirurgije i genetskog inžinjeringa, isprva opravdavan humanim razlozima, a potom nekim kompleksima i psihičkim traumama doveo je masovne potrošnje ovih medicinskih usluga. U roku od pedeset godina svi su ličili jedni na druge. Ono što se krilo u njihovoj težnji ka savršenstvu ili bar onom što su tada smatrali savršenim je sterilizacija, homogenizacija. Jedini znak raspoznavanja je bio broj ili bar kod koji su svi nosili kao modni detalj na identičnoj odeći. Svako je mogao da sam dizajnira svoj kod, ali kako su neki bili uspešniji u tome drugi su ih odmah kopirali, pa se nekako dešavalo da svi imaju isti detalj zbog gustine naseljenosti i razvoja tehnologije.
Moji roditelji su slepi. Oni nisu videli da sam drugačija, nikad me nisu poslali na operaciju. Izgledam onako kao ja, a ne kao svi oni drugi. Nikad nisam pomislila da nešto nije u redu sa mnom, ali u vreme pre izolacije niko nije hteo da me pogleda ili da priča sa mnom. Izbegavali su me. Niko nije bio moj prijatelj, nikad me momak nije poljubio. O meni čak nisu ni pričali... nisam postojala u njihovom svetu. Oduvek sam živela ovako, pa me ovo novo stanje uvedeno pre 15 godina nije pogodilo. Moj život se prosto nastavio.
Imam 53 godine i nikad me niko nije video. Što se tiče sveta u kojem egzistiram nikada nisam postojala. U globalnoj matičnoj evidenciji postojim kao broj, sebi sam dala ime Stela na svoj deveti rođendan. Tada sam shvatila da će mi zvezde ostati jedine prijateljice. One su me uvek gledale, pričala sam sa njima, tako daleko jedna od druge u beskonačnom prostoru i vremenu, a opet tako blizu iz moje perspektive.
Pao je mrak i ja sam se namestila u svoju večernju fotelju pored severnog prozora moje sobe. Gledala sam sneg pod sjajem zvezda, jer još nisu bila upaljena ulična svetla. Odjednom sam poželela da ostavim svoj trag u snegu, na toj savršeno beloj, netaknutoj površini. Pažljivo sam pregledala ulicu, nije bilo nikakvog kretanja i učinilo mi se sigurnim, niko me neće primetiti.
Iskrala sam se tiho sa svog tornja i počela da upadam u dubok sneg. Gledala u nebo i vikala prijateljicama ... SELENAAA, SELEEEENAAAAA... pravila sam grudve, bacala ih u vis i gledala ih kako padaju natrag u sneg. Prah Prahu. Počela su da se pale neka svetla, isprva nisam primetila ništa neobično, ali je ubrzo jedan snop svetlo zelene boje bio uperen direktno u mene i onda mi je bilo jasno. Jedan od satelita postavljen iznad grada uočio je neobična kretanja i snimio me. Preterala sam u svojoj radosti, zanela se, ali nije me to brinulo zbog mog iskustva sa ljudskim pogledima. Ako me je mašina uočila neće i ljudi, oni me prosto ne razaznaju kao drugo ljudsko biće jer nisam ono što očekuju da vide.
Vratila sam se u svoj stan, presvukla, okupala i taman sam htela da odem na spavanje kada sam čula glas mašine: you have got mail/imate poštu. Uzbuđena ovim vestima otrčala sam do sobe za komunikaciju i okrila 5892 poruke u svom poštanskom sandučetu i stalno su pristizale nove. Pročitala sam ih sve redom. Sadržaj je bio identičan kod svih 7236 koje sam dobila te večeri, ali sam svaku pročitala sa jednakim zadovoljstvom. TV stanice iz celog sveta su emitovale moj mali ples pod zvezdama.
Moj san se ispunio, zaista sam postala zvezda, ceo svet je u roku od pet minuta znao za mene. Nisam očekivala ovakav razvoj događaja. Šta su mi pisali?
«Ko si ti? Zašto si bila u snegu? Kako to da imaš crvenu kosu? Da li si ti biće sa druge planete?»
Državna bezbednost je uspostavila direktnu video konferenciju sa mnom, ali su ubrzo nakon što su ustanovili da nisam ET, prebacili moj slučaj na automat državnog neuropsihijatra. Uredno sam odgovarala na pitanja. Oni slušaju po određenom automatizmu svaku petu reč jer je onaj prostor u formularu koji popunjava ispitanik prilagođen standardnom ljudskom govoru po kom se računa samo ova reč, a ostale su čista kozmetika.
Postojali su tačno definisani svi mogući odgovori ispitanika, ali pošto su moji bili nešto drugo, odnosno, davala sam samo odgovore koje automat nije bio u stanju da prepozna na kraju je obrisao moju izjavu jer je po njegovom programu ona nije postojala.
Ovo je kako sam kasnije saznala bila srećna okolnost jer bi me u slučaju da su me locirali kao potencijalnu opasnost za globalnu sigurnost i mir poslali na neki od instituta za brisanje memorije. Tamo iznova programiraju ljude koji imaju neki mentalni poremećaj. Više niko ne troši vreme na lečenje, oni prosto obrišu ono što je problematično i samo stave nov i zdrav program. Ovu tehnologiju programiranja ljudskog nervnog sistema su razvili nakon što se pojavila sofisticirana verzija kompjuterskih virusa koji su preko slike na monitoru, preko očiju i centralnog nervnog sistema napadali čitav organizam.
i ovo će se nastaviti...
No comments:
Post a Comment