Ovo nije kraj

Priča se nastavlja, našu Milu čeka još puno prepreka na putu... sedam gora i sedam mora deli je od njenog drveta.

Da, ona zapravo traži drvo na kom rastu plišane mede... možda vam sada nije jasno, ali obećavam da će se na kraju sve lepo složiti.

Sladoled story

Svaki dan počinje jutrom. Ovaj se nije usudio da bude poseban u tom smislu. Bila je nasmejana, ali još uvek nije znala zašto. Bunila ju je misterija osmeha na njenom licu.

Otvorila je oči i odmah ugledala jako sunčevu svetlost koja je ušla direktno preskočivši cenzuru zdravog razuma zaduženog da spušta kapke pred naletima takve silovite energije. Još pomalo uspavana sa zakašnjenjem je osetila bol kojim su sunčevi zraci žarili i palili sećanja na prethodne dane i noći. Ne zna se tačno dokle su uspeli da zađu, ali dobrih 256 stepeni sećanja je ipak ostalo. Ali ona tog momenta nije znala šta se desilo, logično, šetala je po kući zbunjeni osmeh i tražila nekog poznatog, ali bila je sama. Našla je uključen TV, prijatelj iz prethodne večeri možda? Stala je pored njega, stavila ruku na tu plastičnu kutiju i poželela mu dobro jutro. Prijatelje moramo čuvati, pokazati im povremeno koliko nam znače, neke stvari ne treba ostavljati slučaju. Odakle joj ove ideje? Da li je to sama smislila? Videla je stolicu, sela i odmah uočila divan pogled na zeleni spektakl koji je rastao u dvorištu ispred prozora. Nije se sećala kada je prošla zima i kada je sve to zeleno niklo. Mora da je bila jako zauzeta i vredna kad su joj takve stvari promakle. Neki čudan osećaj krenuo je niz njen stomak i spuštao se niže i niže, osetila je golicanje kao inspiraciju, kao unutrašnji motor koji je tera ka njemu. Ali ko je bio on? Ko je gospodar njenog nasmejanog uzbuđenja? Osetila je da se nešto dešava. Duboko u njoj bilo je more i talasi su veselo zapljuskivali peščanu obalu, bili su to nežni dodiri, milovali su je. Pomerali su pesak u pravilnim razmacima. Svaki talas bi menjao sliku obale, plesali su zajedno. Nije znala ime tog plesa, kao da ga dugo nije videla.

Svakom se talasu radovala sve više i više u prilasku. Uživala je u igri. Kada bi se povlačio išla je za njim, pratila ga koliko je mogla, mahala mu na ivici i čekala novi. Voleli su se čitavu noć. Zato je sada osećala dodire iznutra, osećala je ogromnu energiju koju je ovi ples posadio. Sela je za sto i počela da piše. Pustila je osećaj iz stomaka da vodi prste. U osećaju je šetala divlja mačka u kavezu. Pokušavajući da je oslobodi, koncentrisala se na krugove i vibracije, kretanje tečnosti. Osećala ga je u sebi, ali nije znala ko je on. Kako je mogla da zaboravi?

Odlučila se da krene u potragu. Obukla se u pantera i pustila da je vodi iznutra. Verovala je svojoj intuiciji. Pratila je uputstva iz stomaka i stigla do raskrsnice, stala na momenat, a onda joj je pokazao da skrene desno. Ušla je u ulicu, bio je to dobro poznat put, a onda joj je iznenada rekao da uđe u prodavnicu. U momentu ulaska prekinula se tanana nit koja je spajala njeno kretanje spolja i kretanje iznutra. Ostavljena je sama sebi. Odjednom usamljena.

Setila se da voli sladoled, pa kada je već u prodavnici mogla bi da kupi neki. Iznad frižidera zamišljeno je stala. Da li ona voli voćne ili sladolede sa čokoladom? Uzela je u ruke po jedan od svake vrste i pokušala da odabere. Kako je moguće da ona ne zna? Zar je ona jutros rođena? Zar nije imala već dovoljno vremena da odluči?

Njenu dilemu iznenada prekida ulazak dva momka sa kapama prevučenim preko lica. Pomislila je da im je sigurno toplo tako, imali su samo po dve rupice u predelu očiju. Dva mlada razbojnika naoružana sopstvenom hrabrošću ispraznila su kasu, ali jedan od njih se setio da želi sladoled kada je video je našu Milu kako neodlučno stoji pored frižidera sa dilemom u rukama. Uzeo je jedan, iz njene ruke i ljubazno se zahvalio. U momentu kada je njegov glas zabrujao u ušima, šum mora u njenom telu je postao toliko jak da je ugasio sve druge osete, nije bilo misli, ona je oduzeta i bez kontrole pala na pod. Ljubazni razbojnik je već napustio mesto zločina, nije ni sumnjao kakav je efekat izazvao u Mili.

Probudila se par minuta kasnije. Niko nije obratio pažnju na njenu nesvest jer su svi bili zabrinuti za novac koji je nestao iz kase. To je bio on, njena inspiracija, njegove dodire je osećala i želela. Konačnno ga je našla, ali ga nije videla. Kako da ga prepozna? Da li je glas dovoljan? Rešio je njene dileme, ostao joj je samo jedan sladoled u rukama. Imala je samo jedan trag: čula mu je glas!

Od tad ona nema mira. Traži ga u svakom šumu. Ako negde primetite devojku koja se šunja i osluškuje glasove, nemojte se plašiti, to je ona.

Da li će Mila pronaći svog gusara? Da li će je on prepoznati? Da li će je voleti svake noći? Da li će ova priča imati srećan kraj?

Ako bih te pitala

da li veruješ u Jednoroga da li bi se iznenadio?
Želim da te pitam, ali ne želim da te iznenadim. Bilo bi lepo kada bi u svakom trenutku bio spreman na sve. Naravno da ti se ne može sve odjednom desiti, to je ponekad olakšavajuća okolnost kada stvari krenu nizbrdo. Postoji neki sled događaja i verovatno da tog dana nisi pojeo sladoled, nego recimo jabuku sada bi pala atomska bomba na Hare Krišnu. Možda ti sada misliš da sam neozbiljna ili nešto još gore. Dođavola, na koga ti ja ličim? Zar bih trošila svoje četvrtak veče na nešto toliko trivijalno kao zavlačenje mog jedinog i pravog Jednoroga? Preispitaj to sada i videćeš da odgovor leži još uvek na tvom jeziku. Ne razmišljaj, samo reci... pusti da te vodi, bar na pet sekundi ako već nemaš poverenja u njega. Sada već znam gde bi te on doveo, ali ovog vikenda ne želim nikog da vidim, a u tu grupu spadaš i ti, mada ti nisi niko, nego svakako neko. Kakva konfuzija, ali nećemo je dozvoliti, zar ne? Zajedno smo jači!
Ah dragi moj... bilo je to davno, ali i nije... Bila sam sama u šumi, uplašena i vezana za velik hrast iz vremena Njegoša. Dok sam kukala tako u tamnoj samoći recitovao je stihove sa puno autoriteta (hrast, ne Njegoš). Znam da si oduvek krio svoj crnogorski koren, ali nepotrebno.
Kao mlada devica žrtvovala sam svoje devičanstvo Njemu, Jednorogu. Došao si brzo jer čuo si moje jecanje, nisi želeo da budem sama u šumi. Stavio si glavu na moj stomak, razmaknula sam blago noge i tvoj rog je našao put. Kriknula sam, ali ubrzo je bol iznenađenja bio zamenjen nekim sasvim novim osećajem. Talas zadovoljstva, potpuno nedvosmislen... više nije bilo dileme, prevazišli smo sve prepreke. Odvezao si mi ruke i zajedno smo se izgubili u šumi. Nije nas bilo tačno toliko da ljudi ne posumnjaju. Tajno smo se sastajali skoro svakog dana. Ti si bio moj jedini prijatelj i mada je puno godina prošlo ništa se nije promenilo... jer Jednorog je zauvek.