Izvinjavam se

što sam svoju prepisku sa Bronzanim dečakom nastavila u tišini jedne letnje večeri, daleko od vaših očiju... ali valjda dođe momenat u svakoj priči kada je najbolje ostaviti junake malo same :)
I lepo mi je da budem malo sama sa njim, nadam se da mi nećete zameriti...

Uvek sam se pitala zašto se bajka završava sa i oni su živeli srećni i zadovoljni...
Dobro, nastavićemo priču, ispraviti grešku bajki kojima nas hrane od malena, problemi se ne zaustavljaju spajanjem usana.

joy

Predveče je izašla da se prošeta. Srela je prijateljicu iz razreda iz osnovne škole. Nije se puno promenila, ali šetala je dvoje dece, devojčicu i dečaka. Bili su predivni. Srećna što vidi ovu lepu porodicu pričala je sa starom prijateljicom dok su joj deca punila ruke cvećem. Za svaki cvetić koji bi dobila zahvaljivala bi im se najlepšim osmehom i milovala pogledom, razmenili su puno ljubavi kroz te sitne gestove. Deca su trčala oko nje, punila Miline ruke, punila Milino srce ljubavlju i radošću. Bilo joj krivo što Bronzani dečak nije tu da podeli sa njim tu veliku sreću. Kada su završile razgovor, već je padao mrak, ali deca nisu htela da se rastanu od Mile. Pozvali su je da ide sa njima kod bake. Njihovoj mami je očigledno bilo malo neprijatno što je njena deca obasipaju sa toliko pažnje, pa se zahvalila i rekla da mora na drugu stranu.

Sačuvala je cveće. Bio je to lep kraj dana za sirenu. Dok se vraćala kući iz šetnje pričala je Bronzanom o tom susretu. Da li je on čuje? Nadala se da je on ipak još na neki način tu, da nije porušio sve mostove između njih. Želela je da mu kaže toliko toga, da podeli sa njim sve svoje najdraže.

jutro

Do kasno je čitala i pričala sa Simorom koji je tragično ležao na stranicama knjige. Ne znam kada je zaspala...
sanjala je Bronzanog dečaka

Ujutro oko 9 am je zvonio telefon i probudio je. Nasmejala se u polusnu, otvorila oči, pogledala na sat, a onda je telefon prestao da zvoni. Znala je da je to bio Bronzani dečak, nasmejala se još jednom, okrenula na drugu stranu i nastavila da sanja.

Možda je samo želeo da joj poželi dobro jutro :)

savršen dan za banana ribe

Prošao je još jedan dan bez ikakvih vesti od Bronzanog dečaka. Zašto joj se ne javlja? Da li ju je zaboravio? Da li mu se nešto desilo? Brinula se. Želela je da misli pozitivno, trudila se da bude nasmejana i vesela, ali crne misli su je sustizale. Da li bi Bronzani tek tako odlutao bez traga i glasa? Ne, njen dečak to nikada ne bi dozvolio... da ona od brige ne može noću da spava.

Prevrtala se u krevetu, terala rojeve misli kada su na opšte izenenađenje u sliku uletele te banana ribe. Prokleti Selindžer, šta on sada u sred noći hoće od mene!? Raskinuli smo pre više godina, on mene ne zanima, običan folirant... eto, šta je on!

Pošto i onako nije mogla da zaspi, izašla je iz kreveta i uzela sa police davno zaboravljenu knjigu For Esme, with love and squalor. Setila se kako je nekada volela te priče, kako je bila srećna što nije sama na svetu... dokle god su tu članovi porodice Glass.

Vratila se u krevet sa knjigom i upalila lampu pored kreveta. Pročitala je sa delimičnim gađenjem i prezirom prvu priču. Nikad do kraja nije racionalizovala svoju promenu raspoloženje prema Selindžeru... kako je ta ljubav prešla u temeljnu mržnju. Gde je on to tačno skinuo svoju masku i pokazao svoje ružno lice foliranta? Kada je i kako ona to shvatila?

Detektiv u njoj se probudio još jednom, priča o banana ribama je bila ključ. Kada je završila sa čitanjem bilo je jasno. Ubio je Simora! To je bio greh koji ga je raskrinkao. Ubio ga je bez ikakvog razloga, imao je toliko života u sebi, toliko ljubavi za ceo svet. On se nikada ne bi ubio!

Zašto je to učinio? Simor ga ničim nije ugrožavao... ili možda jeste? Baš zbog toga što nije bio nalik njemu, nalik bilo kome iz porodice Glass, on ih je prezirao. Osvetio im se za sve to što su oni imali, a on ne... Ipak ih je on stvorio. Tada sam shvatila, on je bio folirant! Pisao je o stvarima o kojima ništa nije znao. A pre nego što ga je ubio učinio je da povredi i gurne od sebe devojčicu koja je želela da se igra. Ostavio je u životu sve folirante, površne ljude koje je opisivao sa puno detalja kako puše, kako lakiraju nokte, kako piju i iz čega piju...

Simor je živ! Možda ponekad usamljen i neshvaćen, ali on i dalje voli život... on voli.

Ja volim Bronzanog dečaka, a on mi se ne javlja. Možda sam postala smetnja, možda me je prosto zaboravio ili ima važnija posla... ali on to nikada, nikada mi to ne bi uradio.