da li veruješ u Jednoroga da li bi se iznenadio?
Želim da te pitam, ali ne želim da te iznenadim. Bilo bi lepo kada bi u svakom trenutku bio spreman na sve. Naravno da ti se ne može sve odjednom desiti, to je ponekad olakšavajuća okolnost kada stvari krenu nizbrdo. Postoji neki sled događaja i verovatno da tog dana nisi pojeo sladoled, nego recimo jabuku sada bi pala atomska bomba na Hare Krišnu. Možda ti sada misliš da sam neozbiljna ili nešto još gore. Dođavola, na koga ti ja ličim? Zar bih trošila svoje četvrtak veče na nešto toliko trivijalno kao zavlačenje mog jedinog i pravog Jednoroga? Preispitaj to sada i videćeš da odgovor leži još uvek na tvom jeziku. Ne razmišljaj, samo reci... pusti da te vodi, bar na pet sekundi ako već nemaš poverenja u njega. Sada već znam gde bi te on doveo, ali ovog vikenda ne želim nikog da vidim, a u tu grupu spadaš i ti, mada ti nisi niko, nego svakako neko. Kakva konfuzija, ali nećemo je dozvoliti, zar ne? Zajedno smo jači!
Ah dragi moj... bilo je to davno, ali i nije... Bila sam sama u šumi, uplašena i vezana za velik hrast iz vremena Njegoša. Dok sam kukala tako u tamnoj samoći recitovao je stihove sa puno autoriteta (hrast, ne Njegoš). Znam da si oduvek krio svoj crnogorski koren, ali nepotrebno.
Kao mlada devica žrtvovala sam svoje devičanstvo Njemu, Jednorogu. Došao si brzo jer čuo si moje jecanje, nisi želeo da budem sama u šumi. Stavio si glavu na moj stomak, razmaknula sam blago noge i tvoj rog je našao put. Kriknula sam, ali ubrzo je bol iznenađenja bio zamenjen nekim sasvim novim osećajem. Talas zadovoljstva, potpuno nedvosmislen... više nije bilo dileme, prevazišli smo sve prepreke. Odvezao si mi ruke i zajedno smo se izgubili u šumi. Nije nas bilo tačno toliko da ljudi ne posumnjaju. Tajno smo se sastajali skoro svakog dana. Ti si bio moj jedini prijatelj i mada je puno godina prošlo ništa se nije promenilo... jer Jednorog je zauvek.
Želim da te pitam, ali ne želim da te iznenadim. Bilo bi lepo kada bi u svakom trenutku bio spreman na sve. Naravno da ti se ne može sve odjednom desiti, to je ponekad olakšavajuća okolnost kada stvari krenu nizbrdo. Postoji neki sled događaja i verovatno da tog dana nisi pojeo sladoled, nego recimo jabuku sada bi pala atomska bomba na Hare Krišnu. Možda ti sada misliš da sam neozbiljna ili nešto još gore. Dođavola, na koga ti ja ličim? Zar bih trošila svoje četvrtak veče na nešto toliko trivijalno kao zavlačenje mog jedinog i pravog Jednoroga? Preispitaj to sada i videćeš da odgovor leži još uvek na tvom jeziku. Ne razmišljaj, samo reci... pusti da te vodi, bar na pet sekundi ako već nemaš poverenja u njega. Sada već znam gde bi te on doveo, ali ovog vikenda ne želim nikog da vidim, a u tu grupu spadaš i ti, mada ti nisi niko, nego svakako neko. Kakva konfuzija, ali nećemo je dozvoliti, zar ne? Zajedno smo jači!
Ah dragi moj... bilo je to davno, ali i nije... Bila sam sama u šumi, uplašena i vezana za velik hrast iz vremena Njegoša. Dok sam kukala tako u tamnoj samoći recitovao je stihove sa puno autoriteta (hrast, ne Njegoš). Znam da si oduvek krio svoj crnogorski koren, ali nepotrebno.
Kao mlada devica žrtvovala sam svoje devičanstvo Njemu, Jednorogu. Došao si brzo jer čuo si moje jecanje, nisi želeo da budem sama u šumi. Stavio si glavu na moj stomak, razmaknula sam blago noge i tvoj rog je našao put. Kriknula sam, ali ubrzo je bol iznenađenja bio zamenjen nekim sasvim novim osećajem. Talas zadovoljstva, potpuno nedvosmislen... više nije bilo dileme, prevazišli smo sve prepreke. Odvezao si mi ruke i zajedno smo se izgubili u šumi. Nije nas bilo tačno toliko da ljudi ne posumnjaju. Tajno smo se sastajali skoro svakog dana. Ti si bio moj jedini prijatelj i mada je puno godina prošlo ništa se nije promenilo... jer Jednorog je zauvek.
2 comments:
Kada joj je prva latica ruze kapnula na otvorenu knjigu in-folio, u marokenu, a obrubljenu srebrnim ivicama, Marija je samo odsutno otpuhnu. Drugu laticu ona doceka vec u zraku, tik iznad pergamentne stranice, neznatno svesna cinjenice da je nesto ometa u proucavanju studije ucenog alhemicara Voissiusa o Lapis Philosophorus, tj. ptici Hermesovoj, kokosi Hermogenovoj, Gavranovoj Glavi, Zelenom Lavu ili Feniks-ptici, ili kako vam vec drago.
Uz potmuli tresak, dogorela cepanica razbaca snohvatne titraje po nepreglednim nizovima knjiga kojima su bili oblozeni zidovi njene sobe. Knjige in-duo-decimo, in-octavo, in-quarto, uvezane u telecu, ovciju, svinjsku kozu oblozene grimizom, svilom, somotom, plocicama od slonovace, ukrasene smragadima i tirkizom, zlatom i biserima, mirno pocivaju jedna do druge. Jedan do drugog, spojeni zajednickom sudbinom, prebivaju Makrobije, Origen, Svetonije i Fransis Bekon; Agripa, Ptolomej, Plinije, Paracelzus, Juvenal i Horacije; Herodotus i Ovidije, Avgustin, Petronije Arbiter, novoplatonicari Porfirije, Simplicije i Olimpiodor, bozanski Apulej, Filostrat, Vergilije i Kornelije Tacit; Hesiod i Homer, Kalimahove "Himne", Platon, Plutarh i Teofrast; jedna do druge Malleus Maleficarum i Solomonov Kljuc i Mojsijev mac; sam i neponovljiv, ceka njenu briznu ruku rukopis "Arcana Calestina" Svedenborga.
Masivni sto od mahagonija, zatrpan gomilama ispisanog papira, stroga, kameno ukocena stolica. I naslonjaca u kojoj sedi. U uglu, obasjana svetloscu svece, prebiva bronzana figura miloluckastog decaka. Na zlatnoj ogrlici koju nosi ispisane reci: "Ja sam sve sto je bilo, biva i sto ce biti i nijedan covek jos nije digao moju koprenu". Iznad Marijine glave nalazila se slika, ulje na staklu, pastoralno-cepidlacki pejsaz, breg blagih padina, jezero, borova suma.
I nista vise nije bilo u njenoj sobi. A latice i dalje padahu, padahu...
Kada je Marija, opijena cudnim mirisom preplitanja tamjana i opijuma sto su ga ispustale nevine i nezne latice, zapala u dubok san, decak Hjalmar rastvori bronzane kapke, sretno istegli bronzane ruke i, jos ukocen, tvrdo doskoci na debeli sag. Pucnu prstima i iz zraka izvuce svilene lestvice, zamahnu glavom, zaleprsa bronzanom kosom i poleti na drugi kraj sobe, pravo iza naslonjace usnule Marije. Priveza lestve za donji ram slike, otklanjajuci hitro vlati trave sto su se, u zivoj slici, povijale po blagom povetarcu.
Zatim Hjalmar pridje Mariji, vesto je prebaci preko ramena i, zajedno s njom, pope se uz lestvice i udje u sliku. Blago je polozi na meke valove trave, prekri je pokrivacem od ruza koje su rasle svuda uokolo i sam i slobodan i sretan, otrca u pravcu svetlucavog, smaragdnog jezera.
Marija otvori oci. I odmah se okrete na stomak bezeci od snazne jutarnje svetlosti. Duboko je udisala svezi miris plavih ruza dok su joj vlati milovale usne. Lagano otpuza do cudnog i nepredvidljivog tamnog ponora sto se poput opake, crne, ogromne zavese isprecio pred njom. Oprezno, cvrsto ukopana u meku zemlju, ona proturi glavu kroz mracni otvor.
Bas cudna soba! Tako sumorna i nekorisna, prepuna nepotrebnih i mrtvih knjiga. Jedan sto, zatrpan prasnjavim papirima, prazna naslonjaca, kamin u kojem dogoreva cvornovata cepanica. Bah, pomisli Marija, kako glupa i nekorisna soba, izvuce glavu, uspravi se i pogledom obuhvati livadu na kojoj se nalazila, i beskrajne bokore ruza, i vedre obrise suma koje su je opkoljavale, prisiljujuci je da podje u pravcu svetlucavog, smaragdnog jezera. Bah, kliknu Marija, odbaci papuce i skide carape, i bosonoga, s cudnim osmehom na prekrasnom licu, otrca, ne osvrcuci se vise za onim tamnocudovisnim, nepoznatim i zastrasujucim oknom u drugu neku stvarnost.
Najlepsa i najvaljanija medju ravnicama otvori prozracna vrata. Marija samosvesno hoda gazeci neunistive pramene zore. Breg blagih padina. I dva izvora vode, topli i hladni. I najzad jezero. S toplom maglom sto opsenjuje i obuhvata prozirnoscu sveobuhvatnog. Marija oseti kako joj ostri suncevi zraci prodiru kroz laki platneni ogrtac i kako joj tihoovlazeno sukno prianja uz nabrekle grudi. Jednim pokretom, skoro ne osetivsi kosu, ogrtac se nadje na travi. Blesnuse bradavice-hodalice, na tren, uzbudjene, a vec u sledecem nagovestaju misli Marija oseti vodu jezera kako joj obuhvata telo. Miluje bedra. Opsenjuje butine.
Razdrazeno-razdragana, dopliva do druge obale i otrca do borove sume. Leze naga na lezaj od borovih iglica osecajuci njihove nepodnosljivo-nadrazujuce ubode.
I tada, kao u snu, iznad njenih poluzatvorenih ociju, blesnu mrka put nagog mladica bronzanih uvojaka. Oh, Boze! - kriknu Marija osetivsi njegove cvrste sake na svojim velikim sisama, oh, Boze! - kriknu Marija, osetivsi kako joj cvrstim sakama rastavlja snazno stisnute butine.
Marija otvori oci. Bunovno oseti prisustvo knjiga in-duo-decimo, in-octavo, in-quarto, oseti miris telece, ovcije, svinjske koze, nazre tvrde misli Filostrata, Plutarha, Teofrasta, misticnu lelujavost Agripe, Paracelzusa, Svedenborga...
A gde da u sve to slije opojni erotski san koji je usnila? Sta da radi s tim "bujnim grudima" iz sna u ovoj sobi prepunoj drevne hartije, pergamenta posutog prasinom?
Unezvereno je zverala u miloluckastu figuru bronzanog decaka Hjalmara, njenog Boga sna, osecajuci pod umoljcanim prekrivacem vlazni porub lanene spavacice.
Mila moja Marija,
saljem ti ovo ulje na platnu, siguran da ces njime biti zadovoljna i da ces, u njegovom prekrasnom ambijentu, naslutiti narav ljubavi kojom te volim.
Sigurno ces zavoleti ove tople boje koje tako podatno oblikuju obline (poput tvojih) koje su me oduvek privlacile.
Ovo zaista zivopisno naselje, kuce crvenih krovova, fontanu, vrbe, cak i ovu neraspoznatljivu gomilu ljudi koja se tako (izbezumljeno?) iskupila oko neceg na trgu...
Moram ti reci
Marija otvori oci i snazno udahnu planinski zrak. Cekajuci milog decaka bronzanih uvojaka, ona osmotri predeo koji se pruzao pred njom. Cudno, bio joj je nepoznat: prekrasne vrbe, zivopisno naselje, kuce crvenih krovova, fontana...
da je slika nastala pod uplivom price koja do nas dopire iz daleke 1600. godine, iz sjajnog Toleda. Naime, te godine, negde u jesen, bas za vreme odvijanja jedne od bezbrojnih ceremonija auto da fe, kojem je, ovog puta, prisustvovao i sam Filip III, uhvaceni su na ulicama Toleda nagi mladic i devojka. Kako su govorili nekim cudnim jezikom koji niko nije razumeo a, kaze se, "izgledali su kao da su stigli iz nekog drugog sveta", veliki inkvizitor je zakljucio da su sigurno "pogani i smrdljivi vesticji par", pa im je na licu mesta izrecena smrtna presuda i odmah su prikljuceni gomili jeretika koji su vec cekali na lomacu. Kaze se jos da je mladic sigurno bio "sam djavo", jer ga nikakvi konopci i nicije ruke nisu mogle zadrzati. Poput kamenog coveka iskocio je iz samog plamena i nestao. Devojcine kosti su, nazalost, pretvorene u pepeo, tako da je tajnik inkvizicionog suda mogao biti potpuno zadovoljan obavljenim "Bozjim poslom".
No, mala moja, prica je jedno, a slika nesto drugo!
Uzivaj u njoj i pomisli nekad na mene,
Uvek Tvog Prijatelja...
Prazna soba. Prasina koja godinama pada po knjigama, rukopisima na stolu. Paucina.
Zauvek ostavljeni pocivaju spisi Makrobija; Origena; Svetonija, Bekona; Agripe, Ptolomeja, Plinija, Paracelzusa, Juvenala, Horacija; Herodota, Ovidija, Avgustina, Petronija, Porfirija, Simplicija Olimpiodora; Apuleja, Filostrata, Vergilija, Tacita; Hesioda, Homera, Kalimaha, Platona, Plutarha, Teofrasta, Svedenborga.
Masivni sto od mahagonija, zatrpan gomilama ko zna kad ispisanog papira. U uglu, u polumraku davnodogorele svece, prebiva figura bronzanog decaka. Na malom licu uhvacen grc ocajanja, i - kao da mu je jedna suza okamenjena na bronzanom obrazu.
Post a Comment