damn damn

Izašla je iz mraka lokala na mrak ulice. Ona ga je želela, ali on je nije osetio. Da li je bio slep za njene usne koje su ostavile trag na njemu, da li je osetio njene ruke? Da li je čuo njen glas?
Kako da mu priđe, kako da uđe u njegov svet? Gde je to mesto na kom će se konačno spojiti? Da li će to biti u ovom životu ili tek nekom budućem? Njena želja je bila tako jaka, nije znala da li će njeno srce izdržati čekanje. Kao vatra je skočila u more sa doka malog industrijskog grada. More je bilo prljavo od svega što je bilo bačeno u njega slučajno ili namerno. Osetila je pokrete vode dok se kretala dalje od obale kao njegove dodire, vrištala je širom otvorenih usta, ali ništa se nije čulo. Ona nije imala aparaturu za podvodni govor kao kitovi. Bila je samo sirena. Njen zvuk nije ostavio nikakav trag, osetila se tako nemoćno i beznačajno. Gde je njeno mesto? Da li u moru ili u njegovom zagrljaju?

Plivala je brzo, ali je njena želja bila brža. Svuda ju je nazirala, gledala ju je pravo u oči u svakoj travi, u svakom kamenu je videla Njega. Našla je neku stenu, naslonila se i plakala nemo. Zaspala je brzo.

Kao i svakog jutra misli su bile sunčane, bronzane. Znala je da su oni dva dela jedne istine i da on mora osećati isto što i ona. Njene misli su bile i njegove. Ako ona njega traži to znači da traži i on nju. Možda se u tom traženju zaobilaze? Ah, da je samo uspela da pročita onu poruku iz boce, sve bi bilo mnogo lakše. Našla je neko lepo ostrvo, bogato čudnim rastinjem, cveća je bilo više nego što je ikada videla na jednom mestu. Prošetala je cvetnim poljem, ali svakim korakom je gubila delić svesti jer je cveće oslobađalo opojne mirise u toku fotosinteze, znala je sve, ali nije joj bilo važno. Legla je u cvetnu postelju i zaspala još jednom. Sanjala je veliku zastakljenu sobu sa ogromnim belim krevetom na sredini. Utonula je u more pokrivača i jastuka i smešakala se suncu koje ju je posmatralo sa odobravanjem. Ispred sobe je bila bašta, a iza nje park sa prelepim drvećem. Trava je bila sveže pokošena, cveće crveno, žuto i ljubičasto. Bronzani dečak se pojavio na vidiku, hodao je pravo prema njoj, a onda ušao kroz tajni prozor. Ona se smejala od sreće. Pričao joj je neku priču o čoveku koji prodaje krompir na pijaci i uskočio u to njihovo more. Tada je bilo jasno... to je bio njihov krevet. Ona mu je nacrtala priču o nekom mravu koji joj je mahao na prozoru, a onda su se dugo gledali i crtali neko voće zajedno.

Dogovorili su se da ulože novac od priča u nanotehnologiju.

A kada je sunce otišlo da spava, biljke završile fotosintezu za taj dan, Mili se razbistrilo u glavi. Ali zašto se probudila? U snu je bila sa njim, a sada je opet sama. Želela je to jutro sa njim. Sada više nego ikada.

boom boom

Videla ga je. Stajao je za šankom i pričao sa prelepom devojkom sa druge strane. Ona ga je gledala svojim velikim i sjajnim očima, punim nade... još uvek neukaljane lošim iskustvom. On je gledao u njene oči i žalio unapred sve njene suze, oplakivao sve njene buduće lomove. Njegova odeća bila je izgužvana. Svaki laneni nabor je pričao o nekom delu njegovog dana. Videlo se da je tog dana puno sedeo. Pio je nešto iz male čaše. Sa njegove desne strane je bio jedan mornar, veselog i pomalo crvenog lica. Pričao je sa njim kao da se poznaju odavno. Bio je to najčudniji detalj, Bronzani dečak nije izgledao kao neko ko deli epizodu sa tim mornarom. Bili su dva sveta za istim šankom. U lokalu je bilo još dvanaest stolova koji su svi redom bili zauzeti. Sve je bilo u nekom polumraku. Na zidovima detalji iz nekog drugog života... slike reka, mora, brodova, ribara, berača pamuka, muškarac i njegova žena, samo žena sa cvetom u kosi, velika riba, ... i jedan čudan akvarel sa sirenom. Ova poslednja slika, dobro skrivena od pogleda je bila detalj koji je odudarao od čitavog ambijenta i ona je znala da će je naći, tražila ju je na tom zidu. Polako je klizila, razmišljala o svakom pokretu, uskladila ga sa muzikom. Čudan ples, a kada je njena pojava skrenula pažnju para za stolom ispod slike nekog psa, trgla se iz bluza, stavila namerno polupijan izraz lica i krenula ka stolu za bilijar. Ponovo neprimetna i sigurna u svoju anonimnost, uzela je bilijarski štap iz ruke nekog mornara, osmehnula mu se, udarila sve pogrešne kugle i bez ikakvog pravila ih uredno poređala u rupe. Polupijano društvo oko stola se smejalo, gubilo svest u tom glasnom smehu, a ona se ponovo udaljila. Našla je jednu stolicu u ćošku, sela i gledala ga. Bila je u potpunom mraku, niko osim stolice nije znao za njeno prisustvo. Zapevala je nešto, tiho, a on je naslutio njen glas. Okrenuo se oko sebe, pitao konobaricu šta se to čuje, a ona i crvenkasti mornar su se smejali i objasnili mu da halucinira. Mislio je da ipak nije toliko popio, ali ko zna, možda je to bio glas iz njegove podsvesti, pevao pesmu koju je želeo da čuje nakon napornog dana. Više nije znao šta je san, a šta se zaista dešava. Ona, želja, koja je gorela u njemu jače nego ikada, pekla ga je koža, osećao je njen dodir, bila je u njemu, bila je na njemu. Čuo je udarce njenog srca sve glasnije. U jednom momentu je ta pozadina postala previše gusta i teška za njegove noge. Seo je brzo na barsku stolicu u strahu da će pasti, zatvorio oči potpuno siguran da je ona njegov lični demon i nije mogao ništa da učini da je zaustavi. Otvorio je oči i nemoćno se nasmejao samom sebi. Kroz maglu duvanskog dima gledao je ogledalo iza flaša neuredno poređanih u šanku. Nalepnice su skakale i krenuo je da ih čita redom pokušavajući da otera misli o Njoj. Mila nije bila tu, mislio je da je sam, okružen bluzom, dimom, mornarima i ženama u čudnim haljinama.

Ona. Nije mirovala dugo u svom ćošku. Nije mogla dugo da se zadrži na toj razdaljini. Krenula je prema njemu, polako, pomalo nesigurno. Stala je oko dva metra iza Njega.

Ugledao je Njen odraz u ogledalu negde između flaše broj 11 i 13. Nije više verovao svojim čulima. Gledao ju je nekoliko sekundi bez ikakvog znaka raspoznavanja, a onda podigao čašu prema ogledalu i rekao: Sirene su moje omiljeno voće!

Potom se pridružio smehu mornara i konobarice zbog bilo čega što je njima tog momenta bilo zabavno. Mornar je pričao o svojim poslednjim avanturama. Uključio se u razgovor u nadi da će oterati svoje previše crvene misli o Njoj.

Već je bila iza njegovih leđa, stavila tmu ruke u džepove, nagnula se i šapnula mu:
Želim tebe Bronzani!
Njen glas pomešan sa šumom mora prostrujao je kroz njegovo telo, doneo mu je vetar i talas osveženja. Osetio je potpuni mir i slobodu. Stavila je ruke na njegov ramena, poljubila ga u vrat dok su joj ruke prelazile preko lanenih leđa... i polako se udaljavala. Izašla je napolje.
Opet, još jače nego pre, vratila se vrelina... nakon leka za njegove rane, neko je ponovo sipao živu sodu na njegovo meso. Ubeđen da je sve san, platio je račun i otišao kući.

Kod kuće je besan legao u krevet. Nije znao da li je besan na sebe ili na nju. Zaspao je nesvesan crvenog znaka koju je ležao na njegovom vratu.
Došlo je jutro, ali u njegovoj glavi je još bilo malo dima od prethodne večeri. Preterao je sa pićem, svašta mu se priviđalo. Ali probudila se sumnja pod dnevnim svetlom. Možda? Ustao je i pretražio džepove. Našao je poruku...jedan papirić ga je žuljao u rukama.

Naša priča

Imali smo samo dva dana da završimo priču. Gledao si me nervozno kao da sam ja kriva za ovakav tok događaja. Zaista nisam mogla da učinim ništa da stvari promenim. Možda je moja krivica jedino to što sam zaboravila kako proleće utiče na mene. Čekala sam leto da završim glavne stvari. To je neki čudan dogovor između mene i leta... nekako bolje funkcionišem na višim temperaturama. Hladnoća me ubija. Kada sam pristala na pomeranje roka bilo je vrelo proleće, a onda se vratila zima, ne za dugo, ali deset dana je bilo dovoljno da nas oboje dovede u nelagodnu situaciju. Smeškala sam se preko volje, htela sam da budem ozbiljna i zabrinuta, ali nije mi polazilo za rukom. Sve mi je bilo nekako komično. Ali ti si se tako lepo nervirao, nisam ja kriva što uvek gledam širu sliku, a ti ipak više obraćaš pažnju na danas. To je bila naša tajna veza. Ti si vodio računa o stvarima koje su meni izmicale, a ja sam letela dalje... Brinuo me je momenat kada će ti dosaditi da stalno krpiš moje rupe. Znam da će se to svakako jednog dana desiti, sevaće gromovi, dignuće se oluja, ti ćeš me oduvati kao vetar koji stalno vijam. Sutra će ti već biti krivo, možda ćeš naći moje ranjeno telo u moru, ali seme sumnje u valjanost naše veze biće posejano i više me nikada nećeš onako bezbrižno zagrliti.

A možda ću se iznenaditi, možda se nijedna od mojih sumnji neće ostvariti. Možda sam zaista rođena pod srećnom zvezdom. Možda ću naučiti svoju lekciju strpljivosti i krenuti korak po korak, umesto da hvatam samo svaki treći. Neka me neko uštine, možda sada sanjam.

Dosadilo mi je da glumim zabrinutost, krenula sam prema kupatilu skidajući se usput i ostavljajući trag odeće za sobom. Mrštio si se gledajući u moja leđa. Znala sam, nisam morala ni da se okrenem. Skočila sam u kadu i počela da sanjam. Ispričala sam priču do kraja samoj sebi dok sam nazirala svoj lik u zamagljenim ogledalima. Ustala sam i na ogledalu prstom nacrtala sat sa Katedrale u Bronzanim brdima. Izašla sam iz kade i krenula prema krevetu, opet ostavljajući trag, ali ovaj put vodeni. Video si i to, ustao si besan i ušao u kupatilo da vidiš čitavu štetu koju sam napravila da bi mogao propisno da me izgrdiš. Ipak je to bilo tvoj stan, tvoje kupatilo i tvoja postelja u koju sam onako potpuno mokra legla. Našao si moj crtež koji se polako gubio i nasmejao se. Uspela sam da razbijem tvoj bes i nervozu, krivio si sebe što si posumnjao u mene... sav uzbuđen otišao si do kreveta u kom sam ležala. Bezbrižno, polusneno sam ti se nasmejala i šapnula da će sve biti u redu. Nagnuo si se iznad moje glave da me bolje čuješ... stavila sam ruku na tvoje rame i poljubila te tačno u momentu kada je san uhvatio čvrsto moje grudi.

Ostavio si me da spavam, izašao napolje i bio dugo odsutan, sve do večeri.
Niko ne zna šta si tada radio. Nisi želeo da kažeš. Bila je to samo tvoja tajna…

Kako je Mila srela tajnu Sirene iz kupatila

Probudila ju je glavobolja. Iznenađeno je primetila da leži na jednoj prilično neudobnoj steni koju sada prvi put vidi. I sve je bilo izmiksano, kao fina kaša u njenoj svesti, boje su se prelivale, jutra nije bilo, a ni drugog morskog sveta. Kao da je ostala sama. Setila se svog sna iz kog je bila sveže probuđena, snimanje nekog filma o ratu, ali da bi gledaocima pružili realniji ugođaj nisu glumili rat, nego je bio stvaran. Setila se glumca koji je igrao Adolfa Hitlera, morao je da navuče na sebe kožu ovog odavno mrtvog, bio je to morbidno - autentični detalj koji predstavlja nekrofiliju čuvenog zlotvora - mislila je, tešila se. Videla se lice u lice sa nogicama bubašvaba koje su bile doušnici neprijateljskoj strani. Nije je iznenadilo! Oduvek je sumnjala u njih. Ali dosta o tom snu, šta je izazvalo ovaj košmar? Kako je došla na tu stenu?


Počela je da mrda repom što je bio deo uobičajenog jutarnjeg razgibavanja, ali je i najmanji pokret proizvodio čudan bol, nešto oštro je bilo ispod njenog repa. Shvatila je tek kada je videla linije krvi kako se šire. Tada se setila i tupog bola koji ju je onesvestio i zaustavio tačno pred san. Udarilo ju je nešto u glavu i bacilo na stenu... da, da, to se desilo, a to nešto je sada ležalo razbijeno ispod njenog repa. Još uvek se nije pomerila sa mesta, još uvek je osećala bolove i tužno gledala prazninu oko sebe pitajući se kada će ona naći svog gusara, zašto joj stalno izmiče, zašto je voda bila tako hladna tog momenta. Krenule su joj suze, ali stisla je usne i odlučno zatvorila vrata toj navali suznih misli. Ima već dovoljno vode u ovom moru! Posle ovog kratkog pregovaranja sa glavoboljom je ustala i detaljno istražila stenu na kojoj se probudila. Našla je nešto što je ličilo na komadiće razbijene boce i ispran komad hartije na kom su se naslućivala slova. Mila je grčevito tražila znake na tom parčetu misterije, ali ništa nije uspela da vidi. Pomislila je da će možda sušenje i sunčanje pomoći papiru da se seti šta je na njemu napisano. Zamahnula je repom i isplivala na površinu. Na sreću, videla je blizu jedno ostrvo zaokruženo peščanom plažom.


Uspela je nekako da se dokliže do obale, pružila ruku najdalje što je mogla i ostavila hartiju da se odmori na pesku. Legla je u pesak i uživala u blagom poslepodnevnom suncu. Ruka joj je krenula preko krljušti, koja je bila tako ugodno topla, dole u vodu koja je bila gotovo iste temperature. Dok se igrala prstima sa peskom uhvatila je školjku. Ovorila ju je radoznala kao Mila, a iz školjke je ispala priča i jedna reč!


Sirena u kupatilu

Otvorila je prozor i ugledala reku. Reka je vodila u okean.

Sunčala se na svojoj steni i gledala u nebo. Bilo je vedro jutro. Leto, a u njoj zima. Strepela je od onog što je čeka. Uvek je mislila par meseci unapred. Kada su drugi bili u martu, ona je živela u julu. Njen unutrašnji sat je uvek žurio negde napred. Nikad se nije zadovoljila jednom tačkom, trebalo joj je tri...

Gledala je jul oko sebe očima oktobra i bila je sita. Želela je da ode negde. Slušala je puno o morima u kojima cvetaju alge. Čeznula da vidi ta polja veselih trava koje bi joj mrsile kosu i njihale se uz njeno telo ribe.

Zašto je to more daleko i nepoznato bilo bolje od njenog? Nije znala, ali zov avanture terao je njeno hladno riblje srce da kuca brže i jače. Kažu da velika metalna čudovišta plove tim stazama, a na njima žive ljudi i ponekad se njihove glave mogu videti kako radoznalo izviruju i gledaju pravo u nas, ali ne vide. Priča se da su slepi, a vode ih čulo mirisa i dodira. Žalila je ta bića kojima je tako surovo uskraćen taj dar. Nije znala ništa o njima, nikad nijednog čoveka nije srela, a zamišljala ih je kao nebeska bića sa glavom ribe i telom ptice koja danju plove, a noću žive u mračnim i gustim močvarama.

Tog jutra videla je svog galeba. Kružio je iznad stene dosta dugo dok ga obuzeta svojim standardnim repertoarom maštarija nije primetila i pozvala u svoje društvo. Voleo je zlatne ribice i nikad joj nije odao svoje ime. Retko je bio dobre volje, uglavnom bi se podsmevao rečima sirene. Ponekad bi se naljutila na njega i ne bi pričala sa njim po dva do tri talasa, ali voda bi brzo odnela sve te crne misli. I ona je volela svog prijatelja.

Doleteo je i kljucnuo je u peraja. "Šta radiš ribo? ", nasmejala se, "Sadim alge u mom vrtu soli. Imaš neki vetar za mene? "

Raširio je krila i počeo da maše. Zatvorila je oči, a on ju je poneo u oblak. Leteli su neko vreme, a onda je skočila sa njegovih leđa pravo u duboko i modro ispod sebe. Najviše je volela da broji kolutove koje bi pravila u skoku. Ovaj put ih je bilo samo tri. Nezadovoljna ovim brojem, pljusnula je repom par puta po površini i uronila. Danas se ni galebovima više ne može verovati...

Gledala je svoju krljušt kako se razliva u svetlosti i postaje šarena. Sviđalo joj se da misli da je ljubičaste boje. Naišla je na kamen oblika sedmokrake zvezde i sela na njega. Prolazila je prstima kroz svoju dugu, bujnu kosu dostojnu sirene princeze, koja je plesala oko nje. Čudan ples, išao je protiv ritma mora. To je bio njen zaštitni znak, znali su je po tome... i budila je nepoverenje, videli su da je drugačija i osećali se ugroženo u njenoj blizini.

Počeo je pljusak gore i sve se ubrzalo, vetar je duvao da uznemiri more. Morski svet je krenuo u niže slojeve da nađe mir i tišinu kojih je tamo bilo u izobilju. Lenjo i nekako iznenađeno posmatrala je šta se dešava oko nje, a onda ju je prekinuo veliki bljesak u daljini. Oluja! Negde je počela oluja, ali nije želela da čeka, krenula joj je u susret. Bile su to skoro jedine pustolovine koje je ona u ovoj priči mogla doživeti. Žurila je, svakog momenta bila je sve bliže. Maštala je o plivanju u talasima velikim kao nebo, o jakim strujama koje bi je odnele negde daleko. Želela je da se probudi na nekom sasvim novom mestu.

Talasi su je bacali u svim pravcima, osetila je snagu u moru, snagu u sebi. Da li važno šta se potom desilo? Probudila se na drugom istom mestu. More je bilo oko nje i u njoj. Od sebe nije mogla pobeći. Nijedna oluja nije bila dovoljno jaka da ona pobegne od sebe.

Nastavila je svoje šetnje i sunčanje na steni. Ali sakrila je nešto u jednu školjku. Stavila je reč u nju. Malu, ali moćnu reč. Ona će onog ko je nađe uvesti u čarobni svet boja i igre svetlosti.

Pismo Bronzanom Dečaku

Dragi moj,
nemoj me napustiti. Ti si čovek sa sto lica, moja božanska inspiracija. Ti si moj ratnik i ostani moj zauvek. Nije važno da li istinu zboriš. Od mene nemoj da se kriješ jer ja te tražiti neću.

Ne želim da te dotaknem, nego da putujem sa tobom. Hoću da vidim čudesne zemlje za koje samo ti znaš. Povedi me sa sobom. Molim te sada i zauvek. Hoću da nađem sve snove i kažem na kraju da nisam uludo potrošila svoj dar ukrotiteljice zveri.

Ti si moje društvo. Budi moja svetlost i moj mrak. Voleću te i mrzeti onako kako samo ja umem.

Tvoja Mila

Aloha! Dobrodosli u moj blog :) 

sada je tako, a sutra onako

Sedela je u senci drveta, ugodno uvaljena u stolicu na terasi, noge podignute na ogradu terase, haljinu joj je dodirivao vetar povremeno i pomerao po svojoj želji. Sve je prepušteno slučaju. Čitala je Zlatnu granu, a povremeno bacala pogled na pauka koji je šetao po svojoj mreži. Baš se nešto unela u priču o simpatičkoj magiji i koliko je ona duboko ukorenjena u našu svest, kako principi koji važe za primitivnog čoveka nisu izgubili značaj ni danas kada joj je pogled pao na granu tačno u nivou njenih očijiu.

Kamuflirano zelenilom drveta visio je niz zelenih perlica samo za nijansu drugačije od one lišća. Bile su to ogrlica i narukvica spojene u jedan niz. Koliko joj je poznato to drvo ne nosi nikakav plod, a pogotovo ne tako namerno i očigledno proizveden od strane ljudske ruke.

Grana je progovorila. Bio je to trag koji je valjalo pratiti. Ovaj prizor je bio nešto što je dotaklo njeno srce i u momentu izbacilo iz mreže pauka ljubimca. Da li slučajnosti postoje? Da li je scena ispred njenog nosa bila odgovor? Dobila je glas od gore. Ne, ništa nije slučajno i više ne postavljaj tako glupa pitanja, imam pametnija posla nego da se bavim tvojim gotovo adolescentskim preturanjima po mojim filmovima. Ah, naš režiser uvek misli na sve. Da li se ovde priča zaustavlja? Dobila je odgovor na davno postavljeno pitanje i primer za ono o čemu sa čitala. Da li je to sve?

Ovaj momenat je bio previše poseban da ga tek tako ispusti. Uzela je foto aparat, ovekovečila žrtvu na grani, ali nije to bilo dosta. Odlučila je da nacrta svoj doživljaj jer fotografija ne nosi one emocije koje su mnogo značajnije u čitavoj slici. U redu, uradila je i to. Šta sada? Ispričala je svim svojim prijateljima teorije vezane za viseće perlice. Gledali su je sa puno simpatija dok je tako puna entuzijazma objašnjavala kako je našla pravu pravcatu ljubavnu dramu tik ispod svog nosa. Niko nije delio njeno oduševljenje, niko nije razumeo koliko paralela vuče u srž stvari ovaj detalj(?) svakodnevnog života. Pa sada, ako ćemo iskreno, nije ni ona sama prožimala celu istinu, ali ju je naslućivala. Osećala je da tu leži nešto više.

Odlučila je da još jednom obuče svoje detektivske cipele i krene za tragom. Prema poziciji perlica na grani moglo se pretpostaviti da je bačena sa gornjih spratova. Ostala su joj dva sprata iznad nje u istoj vertikali. Bacač je svakako bila devojka koja je nakon bolnog raskida odlučila da se reši nečeg što ju je povezivalo sa krvnikom. Bio je to obred čišćenja. Bilo joj poznato da je devojka ostavljena, razočarana. Da je bilo drugačije ne bi se na taj način lišavala predmeta, niti bi je njihovo prisustvo toliko peklo. Prema dizajnu perlica zaključila je da devojka pripada populaciji između 20 i 25 godina. Da li je bilo teško doći do identiteta te osobe? Ne. Ali kako će ona ući u razgovor sa tom devojkom? Bio je to najveći izazov. Kako da navede nepoznatu da joj se poveri? Povređena devojka je više nego spremna da priča o svom bolu, pretpostavljala je. Samo treba stvoriti povoljne uslove za ovu akciju. Setila se dedice sa četvrtog sprata, uvek tako pričljiv penzioner, poznaje je od malena, da li će on imati poverenja da joj prepusti posao skupljanja novca od stanara za zajedničke troškove i tako joj omogu'i ulaznicu za kucanje na vrata nepoznate devojke? Mogla bi se predstaviti i objasniti zašto to ona sada radi umesto ljubaznog komšije i raspričati sa devojkom.

Pustila je da čitava stvar prenoći. U krevetu se prevrtala i smišljala razne scenarije te pustolovine. Ujutro se naoružana svim mogućim izgovorima i idejama zaletela pravo na vrata gospodina Penzionera sa četvrtog sprata. Objasnila mu je situaciju, rekla mu da ne može da spava dok ne reši tu misteriju i da joj je sve to bačeno sa nekim ciljem u lice.

Dao joj je sve potrebne materijale za tu akciju, spiskove, sveske i novčanik. Sada je išla službeno od vrata do vrata i skupljala novac za novu pumpu za vodu koja će leti omogućiti bolje vodosnabdevanje stanara na gornjim spratovima. Stigla je i do njenih vrata. Otvorila joj je mrzovoljno, očigledno ju je prekinula u sesiji oplakivanja. Na sreću, imala je problema oko nalaženja novčanika i pustila ju je unutra odakle je mnogo lakše mogla da započne razgovor. Suptilnim istraživačkim tehnikama uspela je da je odobrovolji i otvori za svoje opipavanje terena. Lagano su klizile iz teme u temu i razgovor je tekao unapred osmišljenim pravcem. Plan je osnova uspeha, a Bog zna da je sve puteve ona unapred predvidela tako da je odvedu ka cilju. Došle su nekako i do njenog problema. Priča nije ništa novo. Istorija poznaje previše takvih slučajeva prekinutih ljubavnih priča. On je našao drugu. Tragedija možda mala za svet, ali velika za ovu devojku nateklih očiju od plača. Pričala je o izgubljenoj ljubavi zamišljena negde između prošlosti i budućnosti, pogled joj se mutio i gubio. Detektivka je osetila probijanje večne svetlosti u njenoj sintaksi i polako je ulazila u šablon. Videlo se da mrzi sebe što podseća na junakinju iz neke petparačke priče. Odjednom je stala. Ova pauza je trajala samo 2 sekunde, ali promena koja je nakon toga usledila bila je nezaustavljiva i veoma upečatljiva. Sve što je posle toga rekla prevedeno na jezik emocija je upravo ovo: moje oči su kamen, moje srce se osušilo.

Posle ovog razgovora detektivka se vratila kući i plakala sa glavom zabijenom u jastucima svog omiljenog kreveta. Vrištala je u sebi. Bila je svedok smrti jedne duše. Zašto ona nije mogla ništa učiniti da to zaustavi? Zašto je bila tako samoživa, opsednuta svojom istinom? Umesto da pomaže ovoj devojci ona je tražila svoju priču. Zar ona nije najgori negativac od svih? Ona je znala sve, a opet je ćutala i tražila samo ono što je njoj lično trebalo.

Ovo je bio samo jedan nivo njene vrišteće agonije. Drugi je njen ciklični bol u grudima. Ona je milion puta bila povređena, ali nikada nije izgubila svoje oči, svoje srce. Ona živi ista onakva kako i milion puta ranije. Ona je ista kao ono malo dete na slici od pre 25 godina. Kada će njen bol stati? Devojka sa sedmog sprata je naučila svoje životne lekcije, a šta je ona još to trebala da nauči?

Nije znala.
Da li je ona Dorijan Grej? Gde je bila njena slika? Da li je ona novi i poboljšani model Dorijana Greja koji se stalno samoregeneriše i zauvek zadržava svežinu i lepotu deteta?
Koliko puno pitanja... ponovo. A još juče je mislila da ima neke odgovore. Raspršili su se kao i sve ostale misli u njenoj svesti. Mora kupiti diktafon.

Gliste na kiši... kuda one idu?

Stelina zimska priča (kako sam postala zvezda)

Zima je, pao je sneg. Nije bio prvi sneg. Više puta je nebo pokušalo da nas zaveje ove godine, ali bez puno uspeha. Čitava avantura bi se rešavala sa gomilom blata. Sada je sve bilo belo, oči bi me zabolele svaki put kada pokušam da se suočim sa njim. Čekala sam veče da se divim njegovom kristalnom sjaju. Ovo nemaštovito ulično osvetljenje, postavljeno za vreme nekog srećnog neokomunizma, dobrog za sve osim slobodne umove, je bilo romantično samo zavejano. Sneg bi pravio neke slatke šubarice na tim usamljenim kolcima i poneka voda u pokretu bi se zaledila i činila da izgleda kao da je vreme stalo.

Kako je lep novi sneg, neukaljan tragovima civilacije sinonima zagađenja. Čovek je morao da ostavi tragove jer bi na taj način prevazilazio svoju ograničenost i bespomoćnost u rukamam prirode.

Samo kada padne sneg jasno vidim tragove kretanja, tada znam da postoji još ljudi. Nikada ih ne vidim, ali osećam njihovu prisutnost ponekad kada tišina postane previše bučna. Čula se neka buka iz druge prostorije. Sedela je leđima okrenuta prozoru i zamišljala belinu, ucrtavala srećne zimske scene dece koja se sankaju i grudvaju sa unutrašnje strane svojih kapaka. Otvorila je oči i krenula. Nije razmišljala, sve u njoj je bilo belo, ona je postala pahuljica. Došla sam do telefona koji sam prepoznala kao izvor buke, ali kada sam podigla slušalicu čula sam samo telefonski signal. Da li je telefon upravo prestao da zvoni ili se to desilo pre nekoliko sati, izgubila sam osećaj za vreme.

Osetila sam snažnu želju da sa nekim podelim reč. Gledala u telefon i nisam mogla da se setim baš nikog koga bih pozvala. Možda sam sebična i ne želim da delim ove lepe trenutke. Možda je samo bio trenutak slabosti, licemerje koje sam naučila da bih bila društveno prihvatljiva, nekada davno kada je društvo postojalo. Sada više nema potrebe za pretvaranjem. Svaki čovek je za sebe, izolovan. Ne postoji dodir, niti kontakt.

Danas je 12. decembar 2025.g. kažnjivo je tražiti fizičku bliskost sa drugim ljudima.

Slika je zamenila stvarnost, nule i jedinice su izbrisale nijanse. Društvo površnosti i forme je otišlo u fabričku identičnost. Svi ljudi su bili isti, nije bilo svrhe upoznavati se. Kao rezultat takvog nametnutog okvira pojavile su se neke nove do tada nepoznate sile među ljudima koje su ih terale da se napadju, grizu i čupaju te veštačke delove mesa i odeće. Zato su svi živeli u svom malom zatvoru. Internet i telekomunikacije su bile veza između ljudi zatvorenih u svojih 50 kvadrata i mašina koje su radile sve. Ovo je bila poslednja generacija ljudi.

Fizički kontakt nije moguć jer agresiju koja se tada javlja kod ljudi nije moguće kontrolisati. Mnogi su naučnici upozoravali na opasnosti tržišne ekonomije, ali niko nije ni sanjao da će do ovoga doći, potpune metamorfoze čoveka u robu i to svesno. Ljudi su želeli da se uklope i prilagode.

Odavno je kloniranje odbačeno kao mogućnost za nastavak vrste. Naučnici su shvatili da postoji nešto što im stalno izmiče, neki sastojak koji ne mogu da proizvedu svojom sofisticiranom opremom. Taj sastojak je život. Ali više nikog nije zabrinjavala činjenica da ljudski rod izumire. Čovek nikad nije našao produktivan način da iskoristi ovaj zemaljski život. Da li će život pretrpeti veliku štetu našim nestajanjem? Priroda kao vrhunska sila urotila se protiv čoveka još u prošlom veku kada je čovek odlučio da odseče granu na kojoj sedi. On nikada nije razumeo da je deo prirode i da postoji tanana veza među svim živim bićima.

Odbacio je prirodu i počeo da obožava mašine i sve drugo suprotno njoj. Više je voleo fotografiju od života. Postojao je određeni način ponašanja, komunikacije, oblačenja, neke fizičke karakteristike koje su postale imperativ. Razvoj plastične hirurgije i genetskog inžinjeringa, isprva opravdavan humanim razlozima, a potom nekim kompleksima i psihičkim traumama doveo je masovne potrošnje ovih medicinskih usluga. U roku od pedeset godina svi su ličili jedni na druge. Ono što se krilo u njihovoj težnji ka savršenstvu ili bar onom što su tada smatrali savršenim je sterilizacija, homogenizacija. Jedini znak raspoznavanja je bio broj ili bar kod koji su svi nosili kao modni detalj na identičnoj odeći. Svako je mogao da sam dizajnira svoj kod, ali kako su neki bili uspešniji u tome drugi su ih odmah kopirali, pa se nekako dešavalo da svi imaju isti detalj zbog gustine naseljenosti i razvoja tehnologije.

Moji roditelji su slepi. Oni nisu videli da sam drugačija, nikad me nisu poslali na operaciju. Izgledam onako kao ja, a ne kao svi oni drugi. Nikad nisam pomislila da nešto nije u redu sa mnom, ali u vreme pre izolacije niko nije hteo da me pogleda ili da priča sa mnom. Izbegavali su me. Niko nije bio moj prijatelj, nikad me momak nije poljubio. O meni čak nisu ni pričali... nisam postojala u njihovom svetu. Oduvek sam živela ovako, pa me ovo novo stanje uvedeno pre 15 godina nije pogodilo. Moj život se prosto nastavio.

Imam 53 godine i nikad me niko nije video. Što se tiče sveta u kojem egzistiram nikada nisam postojala. U globalnoj matičnoj evidenciji postojim kao broj, sebi sam dala ime Stela na svoj deveti rođendan. Tada sam shvatila da će mi zvezde ostati jedine prijateljice. One su me uvek gledale, pričala sam sa njima, tako daleko jedna od druge u beskonačnom prostoru i vremenu, a opet tako blizu iz moje perspektive.

Pao je mrak i ja sam se namestila u svoju večernju fotelju pored severnog prozora moje sobe. Gledala sam sneg pod sjajem zvezda, jer još nisu bila upaljena ulična svetla. Odjednom sam poželela da ostavim svoj trag u snegu, na toj savršeno beloj, netaknutoj površini. Pažljivo sam pregledala ulicu, nije bilo nikakvog kretanja i učinilo mi se sigurnim, niko me neće primetiti.

Iskrala sam se tiho sa svog tornja i počela da upadam u dubok sneg. Gledala u nebo i vikala prijateljicama ... SELENAAA, SELEEEENAAAAA... pravila sam grudve, bacala ih u vis i gledala ih kako padaju natrag u sneg. Prah Prahu. Počela su da se pale neka svetla, isprva nisam primetila ništa neobično, ali je ubrzo jedan snop svetlo zelene boje bio uperen direktno u mene i onda mi je bilo jasno. Jedan od satelita postavljen iznad grada uočio je neobična kretanja i snimio me. Preterala sam u svojoj radosti, zanela se, ali nije me to brinulo zbog mog iskustva sa ljudskim pogledima. Ako me je mašina uočila neće i ljudi, oni me prosto ne razaznaju kao drugo ljudsko biće jer nisam ono što očekuju da vide.

Vratila sam se u svoj stan, presvukla, okupala i taman sam htela da odem na spavanje kada sam čula glas mašine: you have got mail/imate poštu. Uzbuđena ovim vestima otrčala sam do sobe za komunikaciju i okrila 5892 poruke u svom poštanskom sandučetu i stalno su pristizale nove. Pročitala sam ih sve redom. Sadržaj je bio identičan kod svih 7236 koje sam dobila te večeri, ali sam svaku pročitala sa jednakim zadovoljstvom. TV stanice iz celog sveta su emitovale moj mali ples pod zvezdama.

Moj san se ispunio, zaista sam postala zvezda, ceo svet je u roku od pet minuta znao za mene. Nisam očekivala ovakav razvoj događaja. Šta su mi pisali?

«Ko si ti? Zašto si bila u snegu? Kako to da imaš crvenu kosu? Da li si ti biće sa druge planete?»

Državna bezbednost je uspostavila direktnu video konferenciju sa mnom, ali su ubrzo nakon što su ustanovili da nisam ET, prebacili moj slučaj na automat državnog neuropsihijatra. Uredno sam odgovarala na pitanja. Oni slušaju po određenom automatizmu svaku petu reč jer je onaj prostor u formularu koji popunjava ispitanik prilagođen standardnom ljudskom govoru po kom se računa samo ova reč, a ostale su čista kozmetika.

Postojali su tačno definisani svi mogući odgovori ispitanika, ali pošto su moji bili nešto drugo, odnosno, davala sam samo odgovore koje automat nije bio u stanju da prepozna na kraju je obrisao moju izjavu jer je po njegovom programu ona nije postojala.

Ovo je kako sam kasnije saznala bila srećna okolnost jer bi me u slučaju da su me locirali kao potencijalnu opasnost za globalnu sigurnost i mir poslali na neki od instituta za brisanje memorije. Tamo iznova programiraju ljude koji imaju neki mentalni poremećaj. Više niko ne troši vreme na lečenje, oni prosto obrišu ono što je problematično i samo stave nov i zdrav program. Ovu tehnologiju programiranja ljudskog nervnog sistema su razvili nakon što se pojavila sofisticirana verzija kompjuterskih virusa koji su preko slike na monitoru, preko očiju i centralnog nervnog sistema napadali čitav organizam.

i ovo će se nastaviti...

New Moon

Mila
Crvena boja je klizila uz njene usne. Boja večne vatre, ulaznica za Pandorinu kutiju... Sve je znala, a ipak je bila dovoljno drska da naglašava tu svoju osobinu. Ljudi su i onako slepi, niko nije ni sumnjao šta se krije iza anđeoskog osmeha Mile.

Faktor iznenađenja je bio njeno glavno oružje. Tako ojačana mogla je da korača kroz arenu zajedno sa divljim mačkama bez straha. Osećala se dobro i kod kuće. Jedinu neprijatnost je osećala u pogledu nemoćnih. Empatija, taj božji dar i prokletstvo terali su je da pomaže slabijima. Znala je da će ih rastrgnuti i sam pogled u njemu dušu, morala je da se preoblači u jagnje. Vučica je kao Aska bila nespretna i slaba. Poražena, napunila je usta krvlju svoje potencijalne žrtve.

Svaki je Ahil imao petu. Zato se ona poučena iskustvom preobrazila u sirenu i plivala morem. So je ono što joj treba. Očistila se od krvi i truleži sveta u koji je nesrećna zalutala.

Mila
nedelja, 8. maj 2005
Selena joj je poželela dobro veče.

Nije odgovorila zauzeta svojim maštanjem o piratu sa sladoledom u ruci. Do sada je već sigurno pojeo taj slatkiš. Uzela mu je sladoled i stavila olovku u ruke. Pisao je pismo. Papir je bio žut od dugog ležanja na stolu i čekanja ove večeri, sasvim tiho u tom prašnjavom ćošku. Slova su bila nervozna na papiru, ponekad su prelazila jedno preko drugog, pirat se znojio i brinuo za nečitkost svog rukopisa. Pogledao je na sat, kucao je 20h sasvim obično. Ovaj put nije verovao kazaljkama i nastavljao da vesla u burnom moru misli koje su ga morile. Čuo je od svojih kolega gusara da ga traži jedna sirena iz Mora priča. Niko nije znao da mu kaže koji su njeni motivi bili, pevala mu je lepe ljubavne pesme, ali kao i svakog pirata njega je mučio strah od rešetaka. Da li je to zaista bila zaljubljena sirena ili je to ruka zakona čekala da ga uhvati na svoju ledenu udicu? Bežao je od njene opojne melodije, ona koja ga uvlači u slasnu zanesenost pesmom i dodirima. Iscrpeo je dobar vetar i bilo je samo pitanje večeri kada će ga ona naći na tom mestu u kom je njegov brod kao zakopan stao.

Objašnjavao joj je svoje strahove i nudio dogovor. Bila je to zamka. Želeo je da je izvuče na palubu i tako detaljno ispita verodostojnost njenih pesama. Rekao je da ako ga zaista voli ona će izaći na svetlost dana i pokazati svoj rep pred očima njegovim. Ni sam nije verovao svojim rečima koje su mu igrale na papiru. Rum je isparavao iz njegovog grla. Kako uhvatiti sirenu? Ništa o tome ne piše u priručniku za plovidbu. Da li će iz straha ubiti nedužnu Milu? Završio je pismo sledećim rečima:

«Nađi me sutra u zenitu moja Mila. Čekaću te u osmehu, videćeš moj zlatan zub u obliku probodenog srca. Amorovu strelu nosiću u rukama.»

Ali to nije bila Amorova strela, nego mač. Osećao je nelagodu u preponama i čeznuo za pesmom i igrom, ali strah od kraja iza rešetaka učinio je od njega potencijalnog sirena-ubicu.

Stavio je poruku u bocu, zapečatio je i bacio u more.

nastaviće se...